KRITIKA NEDELJOM Pripitomiti skazaljke vremena

Preplitanje dokumentarnog i poetskog na istorijsko-fantazmagoričnoj podlozi, efektno je ostvareno u novom delu našeg uglednog istoričara i pisca. Podeljena na deset delova, knjiga se može posmatrati kao zbirka pripovedaka, banatska hronika u godinama nakon Velikog rata, ali i kao roman, budući da se nekoliko likova iz polusenki razvijaju u postojane književne figure. Hladnoća kao prehlada duše, maglovitost svih dešavanja, i ratovi država i svitaca, predstavljaju glavna obeležja sveta u Micićevoj prozi. Živopisni banatski kolorit čini da ništa od toga čitaocu ne deluje suviše udaljeno i apstraktno, imajući u vidu da pisac daje glas Banatu, ali i Banaćanima koji su, što nije bez značajnog semantičkog predznaka, neretko označeni kao gluvonemi. Smirenom i elegantnom naracijom vešto se spajaju suvoparni podaci o datumima, titulama i imenima, sa virtuoznim poetskim rečenicama. Biografski podatak predstavlja samo začetak svake priče, u istoriji i u životu, dok je poezija koja prodire iza trepavica, ispod kože, sve do kostiju likova, ono što zapravo čini sudbinu vrednu pripovedanja. Kada se pomenu „reči bez kostijuˮ, to je signal da se u mesu reči nalaze punoća i sočnost Micićeve proze o Banatu. Zato ovaj prostor postaje živ i pokretljiv pred očima čitalaca, nadilazeći puke istorijske činjenice o njemu.

Na isti način posmatra se „granica kao iluzijaˮ u pripoveci „Duga istorija revolucijeˮ. Glumac na pozorišnim predstavama širom Banata glumi granicu, ne izgovorivši ni reči. Njegovo kretanje, lutanje i nestajanje, rečit je prikaz tadašnje nestabilnosti država i ljudi, među kojima su mnogi, kako to obično i biva, tek u ratu spoznali svoju krhkost i prolaznost. Elementi misterije u knjizi dodatno intenziviraju nesigurnost i zbunjenost junaka, koje ne razlikujemo po narodnosti ili zanimanju, već po očima, snovima i senkama koje ih prate. Oni nisu samo glumci na sceni, već i žongleri koji se izvijajaju između „što stvarnih, što izmišljenih ili sanjanih pojava, događaja i procesaˮ.

Time postaje jasniji značaj cirkusa, putujućih pozorišta, tamburaških bandi, ali i kafane i fudbalske utakmice u knjizi. Sve su to mesta okupljanja ljudi gde zajedničko posmatranje sveta kroz izokrenutu, karnevalsku optiku postaje ne samo manje strašno, već i smešno i zabavno. Neočekivani problesci humora, kao kada, na primer, seljaci vino iz dvorskog podruma evakuišu u sebe, pokazuju da ovo nije samo setna pripovest o prošlosti, već predački prisna poslanica čoveku sadašnjosti. Šta za takvog čoveka mogu značiti varošice i mali ljudi koji piju vino i jedu slaninu, udaju se i preudaju, kockaju i umiru? Milan Micić piše kako „kapitalisti kradu stradanja od stidljivih ranjenika i prodaju ih ravnodušnim očimaˮ. Zajednička misija pisca i čitaoca postaje očuvanje stradanja i sećanja malih ljudi, od krađe i prljave trgovine. Time bi se oni, možda utopistički, čuvali za oči koje više neće biti ravnodušne.

Sam naslov priprema čitaoca na čudo, nešto veliko i spektakularno što treba da se desi u tajanstvenom banatskom prostoru. Čitalac, ipak, ne dobija veliko čudo, već mnogo malih, rasutih u fragmente priča i povesti. Sem ovih žanrovskih odrednica, u naslovima pripovedaka pojavljuju se još i poema i balada. Tako je poezija kao „amalgam čuda i trudaˮ jedan od težišnih elemenata knjige. Nova knjiga Milana Micića ne ostaje tako samo glas Banata, već i njegova pesma, kojom se, ako nije moguće zaustaviti, mogu bar pripitomiti skazaljke vremena.

Sanja Perić