KRITIKA NEDELJOM Pesnička i viteška žrtva

Sve je teže naći debitantsku zbirku pesama u kojoj stihovi predstavljaju plod misli i iskustva već zrelog čoveka. Strpljivo gradeći svoj pesnički svet, Andrej Radulović objavio je zaokruženu poetsku celinu, zasićenu religijskim, mitskim i književnim motivima iz srpske i svetske književne baštine. Napisavši da je Radulović poeta doctus, čovek književnosti i kulture, Zoran Đerić nije dao proizvoljno određenje, već srž nove pesničke pojave na našoj književnoj sceni. Naslov zbirke je intrigantan, ali odzvanja  neobično poznato, kao objašnjenje koje je tek u novijoj istoriji osvetlilo neke posledice viktimizacije našeg naroda i pojedinaca u njemu. Kompleksan fenomen žrtve opevan je ne samo u okviru sindroma, već i kao deo dinamike odnosa muškarca i žene, ali i kao plemenito nastojanje da se nadiđe sopstveno ja.

Zbirka je podeljena na šest ciklusa: „Štokholmski sindromˮ, „Zmajevo jajeˮ, „Taknuto-maknutoˮ, „Kao u snuˮ, „Zlatna jabukaˮ i „Zmajeviˮ. Prvi ciklus sačinjen je od naslovne pesme sa potresnom i gorkom slikom Oskara Daviča na samrtnoj postelji. Braneći svoje (ne)postojanje pred dragim mučiteljima, pesnik postaje primer boljke u kojoj se žrtva poistovećuje sa zločincem: „I postaje joj miliji mučitelj, nego grana iz koje je / izraslaˮ. Autošovinistički elementi problematike prepoznati su i očigledni, ali pesnik se manje zadržava na ogorčenosti, a više na ojačavanju grane i prepoznavanju svojih korena. Već u prvom stihu prološke pesme pojavljuje se stih: „Reče mi jedan prijatelj...ˮ, koji se varira na više mesta u zbirci: „pričaju ljudiˮ, „kako kažu očeviciˮ, „u razgovoru s prijateljem, podsetih seˮ, „jednom si mi rekao, Veliki čovečeˮ, „čuo sam da, negde dalekoˮ. To znači da lirski subjekt, iako uronjen u našu književnu tradiciju, saznaje svet pre svega iz razgovora sa ljudima. Ostvariti bliskost i slušati drage ljude postaje privilegija koju lirski subjekt ume da ceni, pretvorivši priču u težište svoje zbirke. Ne čudi otuda što su narativizacija pesama i korišćenje razgovornog tona česti u Radulovićevoj poeziji, budući da pesnik želi i svog čitaoca pretvoriti u sagovornika.

Ono neizrečeno (i neisplakano) izvorište je paklenih muka lirskog subjekta. On zato svesno preuzima rizik izricanja, pa u pesmi „Neizgovorenoˮ otvara Pandorinu kutiju i razbija vrata pakla, izazivajući čitaoca: „A ti slušaj, ako smeš!?ˮ. Ovakvi istupi suprotstavljaju se lažnoj vedrini i ustrojenosti lirskog junaka koji, „moderno obučen i umereno-moderno smirenˮ, piše priučene, moderne pesme. Pesma „Sloboda duhaˮ višestruko je zanimljiva, otkrivajući i autopoetičku i antipoetičku poziciju savremenih pesnika, ali i žrtvenu simboliku same poezije: „Zaboravljam sve svoje slobode, / Svoje vrhove i uzore, / Trudim se da sam poseban, / I tako moderno distanciran. […] Posmatram smak sveta, / Potpisujem smrt poezije!ˮ. Kao u pesmi dramatičnog naslova, „La Poesia esta muertaˮ, poezija je žrtvovana u megdanu koji u sebi nema ničeg viteškog ni časnog. Zato je viteški etos na povlašćenom mestu u Radulovićevoj poeziji, opevan kroz motive zmaja-carevića, orlova na grbu Nemanjića, ljubavi prema dragoj i otežalih oklopa. Distanciran od poezije, moderno obučen pesnik predan je „šoljici engleskog čajaˮ, što otvara pitanje možemo li za tradiciju kojoj pripadamo jednostavno reći kako nije naša šoljica čaja? Pesnička knjiga Andreja Radulovića njegov je nedvosmislen odgovor na ovo pitanje.

Zbirka „Štokholmski sindrom” nije formalno savršena, niti su pesme ujednačenog kvaliteta: one nadahnute mitom, pravoslavljem, ili pesničkim uzorima bolje su od ljubavnih pesama. Misao pesnika, međutim, originalna je i jasna, bez poze i razmetljivosti, čime se nastoji dati doprinos čistoj poeziji opevanoj u jednoj od najboljih pesama, „Taknuto-maknutoˮ, sa Vujicom Rešinom Tucićem kao lirskim junakom. Taj doprinos nije skroman, ali predstavlja samo početak u razvoju jednog pesnika, koji će, nadamo se, tek dati svoje najbolje stihove. 

Sanja Perić