ФИЛМСКА КРИТКА: РУСКИ КОНЗУЛ Трилер стања ствари
Филм „Руски конзул“ редитеља Мирослава Лекића (управо је започео свој биоскопски живот), у свему је очекиван. Конвенционалан је али није незанимљив мада не нуди ништа епохално ново и невиђено, како на сазнајном тако и на естетском плану.
Тако, кога занима питање Косова и српско-албанских односа од седамдесетих до осамдесетих година прошлог века, видеће како већ тада изгледа и тече, данас ваљда свима познато - притисак Албанаца на Србе да напусте своје куће и имања, док ће поклоници филма, као велике табле погодне за романсиран приказ крупних и важних друштвених и политичких кретања, бити суочени са занатски добро направљеним, драматуршки и визуелно коректним, продукционо солидно заокруженим остварењем у којем нема ни нарочитих емотивних врхова ни падова.
Оно чега има су упечатљиве улоге, од главних до оних споредних, остварених колико натпросечним интензитетом толико и са правом мером. Настао - још или тек - 1988. године, као „уметнички чин разобличавања косовске политике Титовог комунистичког режима“, предложак „Руског конзула“ за филм, поред свега што се са Косовом и људима који тамо живе десило после, и дешава данас, пре има функцију, с овдашње стране и перспективе допуне сложеног мозаика и појачавања еха негдашњих прилика и догађаја, поштено је рећи уверљиво преломљених кроз судбине главних јунака, него експлозивни набој новооткривене, prеthodno дуго прикриване и прећуткиване актуелности.
Изгледа и сам свестан тога, и како изјављује у интервјуима поводом филма, редитељ Лекић са својим сарадницима није желео да напарави политички памфлет и пружи коначне одговоре, а са знањем и да целокупна историја српско-албанског односа не може да стане у један филм, у фокусу првенствено држи саму причу и ликове смештене у само један период ове дуге и мучне повести. Ипак, испоставиће се да је прокламовано могуће само делимично, јер у овој драми коју покреће политика као судбина, и једно њено виђење, и протагонисти и антагонисти, представници добра и зла, носиоци су и својих националних идентитета и егзекутори више или мање погубних вишедеценијских анимозитета.
Филм „Руски конзул“, у својих готово два и по сата обухвата деценију живота доктора неуропсихијатра Илије Југовића (Небојша Дугалић), који 1973. године, после професионалног пропуста и неетичног односа са пацијенткињом, бива кажњен: из Београда је премештен у болницу у Призрену, на место лекара опште праксе. Током једног ноћног дежурства, сведок је милицијског пребијања непознатог човека. У својој личној истрази открива да је непознати - и непожељан, професор историје Љубо Божовић (Жарко Лаушевић), који, сем што не да своју кућу Албанцима, има куражи да говори: “Русија ће опет постати Русија, а Косово ће опет бити српско”.
Можда само човек под притиском који налази свој начин да исказује незадовољство и бунт, а можда потенцијални психијатријски случај, Божовић се издаје и за некадашњег руског дипломату Ивана Степановича Јастребова, стварну личност присутну у Призрену осамдесетих година 19. века. Доктору Југовићу овај ће сусрет и оно што следи још драстичније променити живот. Жеља и поступци да на првом месту буде човек и савестан лекар, у судару са партијском машинеријом једноумља, корумпираношћу, притворношћу, страхом, слепом послушношћу локалном партијском кабадахији, коначно злочиначком завером и монтираним судским процесом, невиног Југовића одоводе на вишегодишњу робију...
Ако бисмо прву половину “Руског конзула” окарактерисали као друштвено политички трилер, други део је у жанровском смислу готово пунокрвни затворски филм, погођене атмосфере и крајње животних ликова и ситуација. Локална актуелност и универзалност „Руског конзула“ није само у изгледа непролазности свих питања везаних за Косово, већ и у препознавању и осликавању модела ауторитарне а поткупљиве и бахате власти, сукобу добра са злом, које је, у ововременом комплексном свету опсена, све теже резликовати.
Владимир Црњански
