Filmska kritika: Igra na tankoj žici „Zeca Džodžoa“

“Zec Džodžo” prikazuje ludilo Drugog svetskog rata kroz vizuru pametnog dečaka Džodžoa koji odrasta u malom gradu negde u nacističkoj Nemačkoj. Johanes Džodžo Becler (Roman Grifin Dejvis) je oduševljeni član hitlerjugenda i svakodnevno razgovara sa svojim izmišljenim prijateljem Hitlerom koji mu daje spektakularno glupe životne savete (u duhovitom tumačenju režisera Taike Vaititija). Ipak, dok je dečak potpuno zaveden Hitlerom i nacizmom (sam za sebe priznaje da “masivno navučen na svastike”), njegova samohrana majka Rozi (Skarlet Johanson), u porodičnoj kući skriva mladu Jevrejku.

“Džodžo” je dobio široko priznanje time što se našao u najužem izboru za Oskara (kog je izgubio od “Parazita”), i osvojio veći broj nagrada na festivalima, ali i dalje je ostao ispod radara najvećeg dela publike, često potpuno neshvaćen od (naročito američkih) kritičara naviknutih na uprošćene mejnstrim filmove koje je uvek lako žanrovski razvrstati. Povrh svega, ideja da se u filmu Hitler prikaže kao komični lik, iz nekog razloga je u vremenu koje je prošlo od Čarlija Čaplina ili Mela Bruksa postala blasfemična, pa je Vaititiju trebalo čak deset godina i jedan film o superheroju da konačno dođe do svog budžeta.

Iako kritičari “Džodžoa” najčešće predstavljaju kao satiru, ili čak komediju, to je svakako pojednostavljivanje ovog izuzetno iznijansiranog ostvarenja. Vaititi vešto balansira na nemoguće tankoj liniji između farse koja pokazuje sav pomahnitali apsurd rata i suludu banalnost zla, i s druge strane tragične i intimne drame u kojoj se ni glumci, ni reditelj ne libe da se emocionalno otvore do kraja, na način koji smo navikli da viđamo samo u ruskim, ili drugim evropskim umetničkim filmovima, nikako u preterano stilizovanim holivudskim ostvarenjima. Kako radnja odmiče, nikad ne gubeći na suštinskoj vedrini, čistu crnu komediju zamenjuju tonovi čas teskobne, čas tople ljudske drame, a katarzično oslobođenje Džodžovog rodnog grada u završnim delovima filma eskalira u nadrealističkim scenama koje povremeno podsećaju na najbolje kadrove Emira Kusturice.

Gotovo svaki detalj “Džodžoa” je promišljen; neobična fotografija, sjajno kadriranje u kom je poetika svakodnevice zarobljena u svakodnevnim predmetima koji su često u fokusu kamere, jarke boje kostima i kuća koje u kontrastu još više potcrtavaju košmarno ludilo rata. Duhovito korišćenje namerno anahrone muzike u filmu postaje deo samog pripovedanja i atmosfere, pa se u saundtreku filma o Drugom svetskom radu, začudo, odlično uklapaju Bitlsi, Dejvid Bovi, i Tom Vejts!

Skarlet Johanson je bila nominovana za Oskara za sporednu ulogu za tumačenje Rozi u ovom filmu, i izgubila ju je od Lore Dern (“Priča o braku”). Ne ulazeći previše u to ko je nagradu više zaslužio, svakako je pošteno konstatovati da je Skarlet Johanson, i inače gotovo u svakom filmu konzistentno dobra, u ovom ostvarila jednu od svojih najupečatljivijih uloga. Nepokolebljiva zaigranost njene junakinje koja pokušava da pronađe jednostavnu vedrinu života u svemu, uprkos užasnim okolnostima, često priziva u sećanje scene iz Benjinijevog remek dela “Život je lep”.

Sem Rokvel koji uvek nepogrešivo pronalazi ljudsku crtu i iskrenu ranjivost i u najužasnijim i najbizarnijim likovima (pamtimo ga kao policajca rasistu iz filma “Tri bilborda”), ni ovaj put nema problema da nacističkog oficira učini jednim od najdopadljivijih likova, možda i u celom ostvarenju. Sa malo prostora koji mu je dat, Rokvel uspeva da u svakoj sceni u kojoj se pojavljuje doda po malo na dubini ekscentričnom kapetanu Klencendorfu, konačno zaokružujući njegov lik u jednoj od najdirljivijih i najpotresnijih scena celog filma.

Nastasja Pisarev