UZ „DNEVNIK” OTKRIVALA SPISATELJSKU STRAST Njen književni prvenac planuo je za manje od 48 sati... Evo ko je Nastasja Katanić

Nepunih pola godine otkakao je ugledao svetlost dana, Izdavačka kuća „Besani“ došla je u situaciju da mora da štampa i treće izdanje. Iako su, kako ona kaže, u pitanju mali tiraži s obzirom na to da je debitantsko ostvarenje, za ovu apsolventkinju na katedri arapskog jezika, književnosti i kulture na Univerzitetu u Beogradu, činjenica da su „Suncokreti” tako brzo pronašli put do čitalačke publike još jedna su potvrda da je bila u pravu što je sledila žar za pisanjem koji je od malih nogu osećala u sebi.

Ne presudnu, ali vrlo važnu ulogu u otkrivanju pisca u sebi dok je bila dete odigrao je naš list objavljujući njene literarne radove na stranama Dečjeg dnevnika, i to nikad ne propušta da kaže kada govori o sebi.

- Razredni starešina u OŠ „Đorđe Natošević“ Branka Bubanj smatrala je da je srpski jezik baza, i svojski se trudila da nam to i dokaže udarajući kod nas čvrste temelje pismenosti. Naše najlepše sastave je slala u „Dečji Dnevnik“. Imala sam 12 - 13 godina kada sam na „Bejbi egzitu“ uradila intervju sa tadašnjim direktorom kompanije „Bambi“. Jedan od prvih mojih sastava koji je objavljen u Dečjem dnevniku bio je „Znanje je moć“. Štampana mi je i pesma o Milici i Luki za koju sam dobila honorar – 300 dinara! Jedva sam čekala da kažem tati, koji me i danas ubeđuje da su moji snovi da živim od pisanja u Srbiji nemogući, da sam zaradila za pesmu i da ne treba da mi daje džeparac neko vreme. Tada sam shvatila da to mene ispunjava. Nikad nisam razmišljala o novčanoj dobiti i o tome da se od toga obogatim. Moj cilj je uvek bio da mogu od toga da živim. Uz studiranje bavim se mnogobrojnim poslovima, a pisanje me uči usmerenju koje mi nedostaje. Kad pišem ili istražujem za potrebe pisanja ne postoji ništa drugo – kaže Nastasja i dodaje da još čuva isečke svojih tekstova objavljenih u našem listu.

Uprkos talentu za jezike i očevom očekivanju da baš iz tog razloga upiše Karlovačku gimnaziju, odabrala je Gimnaziju „Svetozar Marković“ samo zato što, priznaje, nije bila spremna na rano ustajanje.  Jednako je bila uspešna i u prirodnim i u društvenim naukama, a kada je trebalo da upiše fakultet znala je samo da to neće biti pravo čime joj se roditelji bave. Odabrala je arapski jezik, znajući da je težak, i kaže da nijednu odluku, pa ni tu ne bi menjala, jer ju je sve to oblikovalo kao ličnost.

- Nisam želela da „Suncokreti“ budu autobiografsko delo, mada mene ima u raznim situacijama i iskustvima u romanu pa sam prizvala maštu u pomoć. To je  roman o ženi koja ima 27 godina, a slučaj je hteo da sam ga završila kada sam ja imala 27, slikarki koja hrabro korača kroz Beograd. Pošto o slikarstvu nisam ništa znala potrudila sam se da naučim. To me je donekle odvuklo kao i neki drugi poslovi koje sam prihvatila od pisanja godinu i po otprilike, ali  „Suncokteti“ su sve ove godine pisali mene i ja njih. Kada sam shvatila da moram da ih završim jer su oni put ka uspehu, prionula sam na posao i dovela ih do kraja. Pošto sam stavila tačku na kraju, rekla sam sebi: „Dosta je bilo, sada knjiga može na čitanje“. Otišla sam na more i tamo dobila ideju za drugi roman, na kom već radim - kaže Nastasja.

Nije predugo čekala da nađe izdavača. Izdavačka kuća „Besani“ je pokazala inters za njeno štivo kao delo mladog autora i u decembru prošle godine je knjiga bila u prodaji.

Bilo joj je važno da se knjiga nađe i na policama knjižara, a ne samo da se prodaje onlajn. Ispostavilo se da ide brzinom svetlosti. Otvorila je Instagram stranicu - Ljubiteljka melanholije zahvaljujući kojoj je stekla čitalačku publiku, na koju je veoma ponosna.

Koristi društvene mreže za samostalnu promociju, ali očekuje ipak onu prvu , koja će biti u „Bulevar buksu“. Sledaća treba da bude u Beogradu, a onda je čeka i beogradski Sajam knjiga.

Zorica Milosavljević