УЗ „ДНЕВНИК” ОТКРИВАЛА СПИСАТЕЉСКУ СТРАСТ Њен књижевни првенац плануо је за мање од 48 сати... Ево ко је Настасја Катанић
Књижевни првенац младе Новосађанке Настасје Катанић „Сунцокрети”, ако изузмемо роман који је као петнаестогодишњакиња написала, настајао је десет година, а првих стотину примерака плануло је за мање од 48 сати.
Непуних пола године откакао је угледао светлост дана, Издавачка кућа „Бесани“ дошла је у ситуацију да мора да штампа и треће издање. Иако су, како она каже, у питању мали тиражи с обзиром на то да је дебитантско остварење, за ову апсолвенткињу на катедри арапског језика, књижевности и културе на Универзитету у Београду, чињеница да су „Сунцокрети” тако брзо пронашли пут до читалачке публике још једна су потврда да је била у праву што је следила жар за писањем који је од малих ногу осећала у себи.
Не пресудну, али врло важну улогу у откривању писца у себи док је била дете одиграо је наш лист објављујући њене литерарне радове на странама Дечјег дневника, и то никад не пропушта да каже када говори о себи.
- Разредни старешина у ОШ „Ђорђе Натошевић“ Бранка Бубањ сматрала је да је српски језик база, и својски се трудила да нам то и докаже ударајући код нас чврсте темеље писмености. Наше најлепше саставе је слала у „Дечји Дневник“. Имала сам 12 - 13 година када сам на „Бејби егзиту“ урадила интервју са тадашњим директором компаније „Бамби“. Један од првих мојих састава који је објављен у Дечјем дневнику био је „Знање је моћ“. Штампана ми је и песма о Милици и Луки за коју сам добила хонорар – 300 динара! Једва сам чекала да кажем тати, који ме и данас убеђује да су моји снови да живим од писања у Србији немогући, да сам зарадила за песму и да не треба да ми даје џепарац неко време. Тада сам схватила да то мене испуњава. Никад нисам размишљала о новчаној добити и о томе да се од тога обогатим. Мој циљ је увек био да могу од тога да живим. Уз студирање бавим се многобројним пословима, а писање ме учи усмерењу које ми недостаје. Кад пишем или истражујем за потребе писања не постоји ништа друго – каже Настасја и додаје да још чува исечке својих текстова објављених у нашем листу.
Упркос таленту за језике и очевом очекивању да баш из тог разлога упише Карловачку гимназију, одабрала је Гимназију „Светозар Марковић“ само зато што, признаје, није била спремна на рано устајање. Једнако је била успешна и у природним и у друштвеним наукама, а када је требало да упише факултет знала је само да то неће бити право чиме јој се родитељи баве. Одабрала је арапски језик, знајући да је тежак, и каже да ниједну одлуку, па ни ту не би мењала, јер ју је све то обликовало као личност.
- Нисам желела да „Сунцокрети“ буду аутобиографско дело, мада мене има у разним ситуацијама и искуствима у роману па сам призвала машту у помоћ. То је роман о жени која има 27 година, а случај је хтео да сам га завршила када сам ја имала 27, сликарки која храбро корача кроз Београд. Пошто о сликарству нисам ништа знала потрудила сам се да научим. То ме је донекле одвукло као и неки други послови које сам прихватила од писања годину и по отприлике, али „Сунцоктети“ су све ове године писали мене и ја њих. Када сам схватила да морам да их завршим јер су они пут ка успеху, прионула сам на посао и довела их до краја. Пошто сам ставила тачку на крају, рекла сам себи: „Доста је било, сада књига може на читање“. Отишла сам на море и тамо добила идеју за други роман, на ком већ радим - каже Настасја.
Није предуго чекала да нађе издавача. Издавачка кућа „Бесани“ је показала интерс за њено штиво као дело младог аутора и у децембру прошле године је књига била у продаји.
Било јој је важно да се књига нађе и на полицама књижара, а не само да се продаје онлајн. Испоставило се да иде брзином светлости. Отворила је Инстаграм страницу - Љубитељка меланхолије захваљујући којој је стекла читалачку публику, на коју је веома поносна.
Користи друштвене мреже за самосталну промоцију, али очекује ипак ону прву , која ће бити у „Булевар буксу“. Следаћа треба да буде у Београду, а онда је чека и београдски Сајам књига.
Зорица Милосављевић