Trideset godina „Forsiranja romana-reke”
Fikcijska proza Dubravke Ugrešić “Forsiranje romana reke”, koja se oslanja na stvarni događaj – bijenalni “Zagrebački književni razgovori” – s vrlo zanimljivom kompozicijom, kao kombinacija dnevnika, pisama, promene naratora i pripovedačke pozicije, pre ravno tri decenije, kada je ovo delo objavljeno, otvorilo je još jedan nivo recepcije.
Milje Zagreba, s tipovima književnika baš razne vrste, kao univerzalnih “modela”, primenljive za svako podneblje, otvorio je tada mogućnost radoznalcimna da prepoznaju “ono što se ne može prepoznati”, da iza likova fiktivnih pisaca raspoznaju stvarne uzore, što se naravno ne bi smelo, ni to može činiti, ali je, tada bilo zanimljivo...
Ugrešićkino koketiranje s trivijalnim žanrovima bilo je primetno i u ranijim njenim knjigama: naravno, s novim kvalitetom. Jer, Ugrešićka direktno učestvuje u samom tekstu, povremeno ga destruira, nanosi raznovrske metatekstualne slojeve i oplemenjuje bogatstvom samoironije i parodije, tim tipičnim atributima postmodernog proznog diskursa.
Tada, pre trideset godina, ovaj roman je, u Jugoslaviji, stekao Ninovu nagradu, a Dubravka je bila u Americi gde je podučavala studente ruskoj književnosti, a jednog jutra, telefonom, odgovarala na pitanja potpisnika ovoh redova. Pitao sam je kako je o fenomenu “profesorske proze”, jer je to bilo doba uspona Pavića, Loya, Umberta Eka...
- Naprosto se desilo da su svi ti autori na neki poseban način ustanovili tip pisma koji potpada pod model “profesor – pisac”. I nije u pitanju samo nauka; kada pogledamo dnevni život vidimo koliko je mnogo pisaca koji obavljaju po dva-tri posla. Kritičari, prevodioci, predavači, a istovremeni vrsni prozni pisci. Kao da je sve to ušlo u njihove svakodnevne obaveze, kao da je sve to postala svakodnevna, obična pojava.
Pitao sam je o duhu nove proze, spominjao postmodernizam. Koliko pisac zaista svesno ispunjava neke od (tipičnih) atributa: ironija, parodija, žanrovska raslojavanja, metatekstualnost i citatnost?
- Ne može se znati gde je taj čin artikulacije, da li on prethodi ili sledi, da li je posledica ili uzrok. O nekoj (samo)svesnoj težnji da se ispunjavaju obrasci, ipak, ne treba govoriti. Pisac ima tajne antene koje ga, to jest njegovo delo, dovode u vezu sa svetom. Dolazi do koincidencija pa se tako iste knjige javljaju na različitim meridijanima...
Nekih zemalja neće biti, nekih kultura, nekih jezika... Duhovna karta svijeta će se zasigurno izmijeniti, rekao je zločesti vizionar, junak ovog romana Flagus, i njegove su se reči obistinile, obaveštava nas Dubravka Ugrešić u inspirativnom pogovoru ovog romana. Svašta se promenilo, zaista, ali roman “Forsiranje romana-reke”, odličan, uspešan, ostao je to i danas, trideset godina kasnije.
Đorđe Pisarev
