Dubravka Ugrešić: Književna industrija oblikuje ukus čitalaca

Knjige su joj prevedene na više od dvadeset svetskih jezika. Dubravka Ugrešić je rođena u Zagrebu i tamo je godinama radila na Institutu za nauku o književnosti.

U toku 1993, napustila je Hrvatsku posle medijske hajke koju je izazvala njena serija antinacionalističkih i antiratnih tekstova.

Danas živi i radi u Evropi, najviše u Holandiji. Nedavno joj je izašla knjiga “Lisica” u izdanju Buke iz Beograda.

Kada pišete o udovici poznatog pisca, ona govori da je njena slava samo otud što ’zna svoje mesto’, u smislu da opravdava svoje postojanje samo  kao neko ko će opsluživati književni talenat muškarca. To me je podsetilo na topos iz popularne kulture koji se zove manic pidžie dream girl, o otkačenoj, često umetnički nastrojenoj devojci čija je funkcija samo da u priči otkrije kreativni potencijal muškarca, dok ona sama niti postoji kao ličnost, niti je njena volja bitna. U kolikoj meri je umetnost (ili samo književnost) još uvek preovladavajuće muško polje?

Umetnost je polje kojim, kao i drugde, dominiraju muškarci. Što se književnosti tiče, situacija je bolja u anglo-američkom književnom krugu, gde su postojale jake ženske autorske figure, za čiju se “testamentarnu” ulogu danas mogu uhvatiti savremene književnice i nastaviti s emancipacijskom književnom aktivnošću. Uloga žena u književnosti jedna je i od glavnih tema Lisice.

Najpre je to priča o književnom stereotipu, o ženi-žrtvi, konkretno o Sofiji Gnedih-Tagaki, Ruskinji koja je lik u izmišljenu romanu izmišljenog japanskog pisca Tagakija. Tagaki svoju vlastitu ženu iskorišćava kao književni lik.

O tome piše Boris Pilnjak u svojoj priči Priča o tome kako nastaju priče. Pilnjak je svestan jake moralne komponente spisateljskog posla, utelovljenje čega nalazi u lisici, koja je, prema Pilnjaku, totem spisateljskog roda.

U rezultatu, dakako, sam Boris Pilnjak, nakon Tagakija, iskorišćava junakinju Sofiju Gnedih, a tu sam i ja, koja od svega toga pravim poglavlje svoga romana. Tu je zatim drugi deo romana, Udovica, priča o udovici navodno poznatoga pisca. A tu je onda i sama spisateljica, autorka romana u ulozi lika, u delu koji je naslovljen Đavolov vrt.

Onda je tu Ira Feris, koja piše knjigu o ruskom piscu Levinu, i po svoj je prilici Levinova kćerka, iako se to nigde direktno ne spominje, kao što se nigde direktno ne navodi da je Udovičin Levin i Irin Levin po svoj prilici ista osoba.

Zatim sledi Little Miss Footnote, peti deo romana, o Dorothy Leuthold, ženi-fusnoti, koja je vozila Nabokova i njegovu ženu Veru po Americi, pomogla Nabokovu da uhvati retkog leptira, kojem je Nabokov nadenuo ime prema Dorothy Leuthold.

I na kraju, tu je poglavlje u kojemu se spominje devojčica, autorkina nećaka. Lik nećake tek nagoveštava teme kao što su tradicionalne rodne uloge koje se provlače kroz školu, obrazovanje, jezik i književnost, kao i temu teškog patrijarhalizma za čiji su povratak, nakon pada komunizma, “zaslužni crkva, nacionalizam i militarizam – tri stuba na kojima počivaju naša “moderna”, “demokratska” društva, bila ona hrvatska, bosanska, srpska, crnogorska, makedonska ili čija već ne.

U svetlu prethodnog pitanja, bilo mi je interesantno da primetim da ste vi obrnuli klasičnu legendu o japanskoj lisici. Umesto muškarca koji dolazi u kuću u kojoj ga lisica preobraženu u lepoticu i idealnu domaćicu prevari da veruje da je u pravoj kući sa pravom ženom, ovde se muškarac pojavljuje u toj poziciji. Bojan je poput dobrog duha varalice koji se na kratko pojavljuje, pretvara kuću u dom a zatim nažalost nestaje. Šta se dobija ovakvim novim čitanjima starih pripovednih obrazaca?

Nisam sigurna da sam to htela, ali je vaše čitanje svakako vrlo zanimljivo. Ja volim stare obrasce u književnosti, jer to je način da doprinesem očuvanju književnosti. Književnost je dugovečan, složen i neobično važan pripovedni i značenjski sistem.

Imate zanimljive opaske vezane za školu kreativnog pisanja koja se zove Holden, a u kojoj je vrlo upitno da li su polaznici uopšte ikad i imali u rukama Selinyerovog “Lovca u žitu”. Koliko je opasno praviti od književnosti industriju? Da li je to ono što se dešava na takvim mestima?

Sličan, rekla bih i daleko gori sistem, možete videti u “našim sredinama”, gde vlada književna industrija. Književna industrija i skandalozni mediji su ti koji uspostavljaju književne vrednosti i modeliraju naš književni ukus. Pritom, teško da se možemo pouzdati u tradicionalno ozbiljnije arbitre kao što su obrazovni sistem, fakulteti, škole, akademije, institucija tradicionalne književne kritike.

Svidela mi se opaska da živimo u vremenu teatralizacije svega. U Americi, piše u vašoj knjizi, Donald Tramp glumi Donalda Trampa, a Hilari Klinton glumi Hilari Klinton. Da li iza te beskonačne igre ogledala i dalje postoji prava stvarnost i pravi ljudi, ili to više nije ni važno?

Naravno da postoji prava stvarnost. Mi smo, međutim, oboleli. Predugo smo bili izloženi medijima, tim više što se mediji usložnjavaju i uvećavaju, i nisu više stvar izbora nego prisile. Teško da možemo bez njih funkcionisati.

Mi živimo u tzv. post-humanom dobu. “Ozračeni” smo, teško da se možemo više vratiti. A onda se postavlja pitanje gde da se vratimo, u šta da se vratimo?

Slike gradova ostavljaju dubok pečat na stranicama knjige. Zanimaju me vaši utisci o gradovima koje pominjete. Za Kalkutu kažete da u njoj vlada ’raspadanje kao kakav viši princip’, o Tokiju govorite, čini mi se, kao o nekoj fantazmagoričnoj mešavini tradicionalnog i novog, a Napulj ne pominjete bez konteksta Pompeja i vulkana...

Obožavam prostore. Oni su neka vrsta ogledala, oni su merači vremena, moje percepcije, moje supstance. Drugi ljudi imaju psihoanalitičare, ja imam prostore. Ti prostori su uglavnom gradovi.

Da parafraziram jednu rečenicu iz romana – zašto stvarati umetničko delo kad je lepše sanjati o njemu?

Treba stvarati umetnička dela zato da bismo se svaki puta iznova suočili s porazom.

Nastasja Pisarev