Тридесет година „Форсирања романа-реке”
Фикцијска проза Дубравке Угрешић “Форсирање романа реке”, која се ослања на стварни догађај – бијенални “Загребачки књижевни разговори” – с врло занимљивом композицијом, као комбинација дневника, писама, промене наратора и приповедачке позиције, пре равно три деценије, када је ово дело објављено, отворило је још један ниво рецепције.
Миље Загреба, с типовима књижевника баш разне врсте, као универзалних “модела”, применљиве за свако поднебље, отворио је тада могућност радозналцимна да препознају “оно што се не може препознати”, да иза ликова фиктивних писаца распознају стварне узоре, што се наравно не би смело, ни то може чинити, али је, тада било занимљиво...
Угрешићкино кокетирање с тривијалним жанровима било је приметно и у ранијим њеним књигама: наравно, с новим квалитетом. Јер, Угрешићка директно учествује у самом тексту, повремено га деструира, наноси разноврске метатекстуалне слојеве и оплемењује богатством самоироније и пародије, тим типичним атрибутима постмодерног прозног дискурса.
Тада, пре тридесет година, овај роман је, у Југославији, стекао Нинову награду, а Дубравка је била у Америци где је подучавала студенте руској књижевности, а једног јутра, телефоном, одговарала на питања потписника овох редова. Питао сам је како је о феномену “професорске прозе”, јер је то било доба успона Павића, Loya, Умберта Ека...
- Напросто се десило да су сви ти аутори на неки посебан начин установили тип писма који потпада под модел “професор – писац”. И није у питању само наука; када погледамо дневни живот видимо колико је много писаца који обављају по два-три посла. Критичари, преводиоци, предавачи, а истовремени врсни прозни писци. Као да је све то ушло у њихове свакодневне обавезе, као да је све то постала свакодневна, обична појава.
Питао сам је о духу нове прозе, спомињао постмодернизам. Колико писац заиста свесно испуњава неке од (типичних) атрибута: иронија, пародија, жанровска раслојавања, метатекстуалност и цитатност?
- Не може се знати где је тај чин артикулације, да ли он prеthodi или следи, да ли је последица или узрок. О некој (само)свесној тежњи да се испуњавају обрасци, ипак, не треба говорити. Писац има тајне антене које га, то јест његово дело, доводе у везу са светом. Долази до коинциденција па се тако исте књиге јављају на различитим меридијанима...
Неких земаља неће бити, неких култура, неких језика... Духовна карта свијета ће се засигурно измијенити, рекао је злочести визионар, јунак овог романа Флагус, и његове су се речи обистиниле, обавештава нас Дубравка Угрешић у инспиративном поговору овог романа. Свашта се променило, заиста, али роман “Форсирање романа-реке”, одличан, успешан, остао је то и данас, тридесет година касније.
Ђорђе Писарев
