PRIČA „NEDELJNOG DNEVNIKA” A šta ako sam ja nešto posebno?

Zanimljivosti, kako su ih oni zvali. Kad bi se sva povezana vlakna u ljudskom mozgu razmotala, mogla bi da opašu Zemljinu kuglu četrdeset puta. Grozno, napisala sam na margini, ali svejedno su to objavili.

Volela sam svoj stan jer su svi prozori bili u nivou ulice. Leti sam mogla da gledam cipele prolaznika, a zimi sneg. Jednom, dok sam ležala u krevetu, na prozoru se ukazalo jarkocrveno sunce. Poskakivalo je tamo-amo, a onda se pretvorilo u loptu.

Život = struktura aktivnost

Istraživanja su pokazala da čitanje strahovito opterećuje nervni sistem. U jednom psihijatrijskom časopisu tvrdili su da je afričkim urođenicima bilo potrebno više sna nakon što su naučili da čitaju. Francuzi su bili veliki zagovornici takvih teorija. Tokom Drugog svetskog rata, najveća sledovanja dobijali su oni koji su se bavili teškim fizičkim radom i oni čiji je posao zahtevao čitanje i pisanje.

Godinama sam iznad radnog stola držala jedan samolepljivi papirić. Na njemu je pisalo RAD NE LJUBAV! To mi je delovalo kao robusniji vid sreće.

Pronašla sam kod uličnog prodavca knjigu pod nazivom « Življenje a ne preživljavanje ». Stajala sam i prelistavala je, trudeći se da joj ne popustim.

Mislite da je teskoba koja vas tišti trajno stanje, ali ona je kod većine ljudi ipak samo prolazna.

(A šta ako sam ja nešto posebno? Šta ako pripadam manjini?)

Imala sam raznorazne ideje o sebi. Mahom neproverene. Kad sam bila mala, volela sam da ispišem svoje ime ogromnim slovima napravljenim od granja.

Što reče Kolriy: Osim ako nisam u teškoj zabludi, ne samo da sam se oslobodio stega vremena i prostora... nego sam uveren da ću otići još dalje - tačnije, da ću moći da razvijem svih pet čula... i da ću  tom razvoju razrešiti procese života i svesti.

Plan mi je bio da se nikad ne udam. Želela sam da budem umetničko čudovište. Žene gotovo nikad ne postanu umetnička čudovišta pošto umetnička čudovišta zanima isključivo umetnost, a nikad ovozemaljske stvari. Nabokov nikad nije čak ni zatvarao svoj kišobran. Vera je lizala poštanske markice umesto njega.

To što je izjavio moj prijatelj filozof bilo je smeo plan. Ali baš na dvadeseti rođendan predala sam rukopis svoje knjige. Osim ako nisam u teškoj zabludi...

Otišla sam na žurku i naroljala se.

Jesu li životinje usamljene?

Mislim, druge životinje.

Nedugo nakon toga, jedan moj bivši dečko pojavio mi se na pragu. Navodno je zapucao čak iz San Franciska samo da bismo popili kafu. Kad smo pošli na večeru, izvinio mi se što me nikad nije istinski voleo. I dodao kako se nada da može nekako da se iskupi. “Čekaj malo”, rekla sam mu. “Odrađuješ li ti to korake?”

Te večeri sam na televiziji videla tetovažu za koju sam poželela da se odnosi na moj život. Ako ne znaš šta je patnja, onda me voli. Ali pretekao me je neki ubica iz Rusije.

Naravno, setila sam se onog pijanca iz Nju Orleansa, onog kog sam najviše volela. Svake večeri sam u birtiji ozlojeđeno ljuštila nalepnice s njegovih boca i pokušavala da ga nagovorim da pođemo kući. Ali on to nije hteo. Ne dok na prozorima ne zarudi zora.

Taj je bio toliko lep da sam ga posmatrtala dok spava. Kad bih morala da sumiram šta mi je uradio, opisala bih to ovako: zbog njega sam pevala uz sve loše pesme na radiju. I kad me je voleo, i kad više nije.

Tih poslednjih nedelja vozili smo se ne razgovarajući, pokušavajući da preteknemo vrućinu, svako sam u snu u koji se grad bio pretvorio. Plašila sam se  da progovorim, čak i da mu dotaknem ruku. Upamti ovaj znak, ovo drvo, ovu raskopanu ulicu. Upamti da je moguće osećati se ovako. Na kalendaru je bilo još dvadeset dana, pa petnaest, pa deset, dok nije došao onaj dan kad sam popakovala sve u svoj auto i otišla. Vozila sam kroz cele dve države, jecajući, vrućina mi je pritiskala grudi poput šake. Ali nisam. Ništa nisam upamtila.

Dženi Ofil

Odlomak iz knjige „Zavod za nagađanje”; BOOKA, Beograd 2020.