PRIČA „NEDELJNOG DNEVNIKA” Moja je posebna noć bila tek kopija tvoje

Onaj tvoj (ili je taj bio moj?) ponio je i pozamašnu čuturu sa šljivovicom na kojoj je bilo izrezbareno iznervirano lice Svetog Vasilija Ostroškog. Kupile smo četiri reda sirnice i litru fante, da lakše progutamo rakiju. S površine rijeke odbijao se metalni miris ustajalog proljeća.

„Šta ćeš ti upisati?”, pitao me je onaj moj dok sam ležala na travi i gledala u mutno nebo, zabrinuta da će nam kiša uništiti planove.

„Književnost”, rekla sam i dohvatila čuturu.

„Srpsku?”

„Nego koju?”, pita onaj tvoj.

Onda se okrene k tebi - ti ležiš raširenih ruku i nogu, kao da te je neko razapeo posred vlažne zemlje, i pokušavaš da zviždiš. „Šta ćeš ti upisati?”

„Ništa”, odgovaraš mu i nastavšljaš s propalim pokušajima da proizvedeš više od dva tona.

„Ne znaš da zviždiš„, doviknula sam ti kako bih promenila temu. Provela sam cijelu poslednju godinu gimnazije moleći te da upišeš fakultet, na šta si ti isprve odgovarala jednom jedinom rečenicom: „Trebaju mi pare”, bez da mi ikada pojasniš za šta ti je tačno potreban novac, a kasnije si prestala i s tim, pa bi prosto mijenjala temu ili me ignorisala u potpunosti.

„Pa, ići ćeš valjda na fakultet?”, pitao je onaj tvoj.

„Što bih?”

„A šta bi ti, da čistiš nečiju kuću?” Pitao je to s gađenjem, kao da je čistiti bilo jednako odvratno koliko i prljati. Oslonila si se o laktove i pogledala ga kao da je najgluplja osoba na svijetu.

„Šta će Sara upisati?”, pitala si ga, iako si vrlo dobro znala moj izbor. Ja sam ćutala, zabrinuta da će ih tvoje bahato ponašanje odvratiti od prvobitne svrhe. Nismo došli do rijeke da razgovaramo o tvojoj propaloj budućnosti. Za to se ne ide do rijeke. Nije bilo fer da mi uništiš ovo samo kako bi još nekim muškarcima pokazala kako si neobična, mnogo neobičnija od glupe mene koja želi da studira.

„Pa, Sara će književnost”, odgovorili su obojica uglas. „Okej”, rekla si. „Onda ću i ja književnost. Sve okej sad?” Vratila si raščupanu glavu na mokru zemlju, zaklopila oči i nastavila da zviždiš. Tvoj ti je pratilac stavio dlan na koljeno, bez da ti poremeti melodiju. Onaj moj ga je pratio u korak, jer očito nije znao šta da radi. Dlan na tvom vratu - dlan na mom vratu. Prsti u tvojoj kosi - prsti u mojoj kosi. Tako sam mogla da osjetim sve što i ti. Moja je posebna noć bila tek kopija tvoje.

Uskoro smo se razdvojili, svaki par sa svoje strane debelog stabla. Onaj moj više nije imao primer za imitiranje, te je jedva znao šta radi. Pomogla sam mu s kondomom. Kada sam ga prvi put osjetila u svojoj šaci, činilo se kao da sam ščepala za vrat malu preplašenu pticu. Raširila sam noge i pogledala u veliki Mjesec. Visio je na mrtvim nebesima kao nezaslužena značka, star i osakaćen. Njegove izborane usne nešto su mi govorile, nešto važno. A onda se iznenada, bez ikakvog upozorenja, otkačio sa crnog neba i snažno pljusnuo u ledenu rijeku. Kapljice vode prsnule su do mojih golih stopala. Zavladao je savršeni muk, mrak je bio potpun. Bol se probio kroz mene oštro i bez najave, kao da mi se sveti, jer sam mu nekada davno, negđe duboko u svome tijelu, otela presto.

Noć ranije skuvale smo gustu smjesu od limunade sa šećerom i premazale je preko golicavih prepona. Ti si iščupala moje dlake, ja tvoje. Znala sam da će da peče, ali nisam se bunila. Vjerovala sam ti. Poslije sam mogla da te čujem, s druge strane vrbe. Boljelo te je, pa sam pokušavala sopstvenom vriskom da nadmašim tvoj bol.

Kasnije smo ostale da ležimo svaka pored svog muškarca u šarenoj kravati, na travi koja je mirisala na jagode i fantu. Jedan od njih je rekao da je kasno, ako i dalje želimo da stignemo na proslavu u hotel, trebalo bi da krenemo. Ali ti si samo zapjevala Gaudeamus igitur sa svoje strane drveta, a ja počela da se smijem i dovikujem: „Nije humus, nego sumus!”.

Lana Bastašić

Iz romana „Uhvati zeca“. BOOKA, Beograd 2020.