PRIČA „NEDELJNOG DNEVNIKA” Nikotin je savršena droga

Prvo uključim električni uređaj za kafu; prethodne večeri napunio sam rezervoar vodom i u filter stavio mlevenu kafu (uglavnom je to malongo, i dalje sam prilično zahtevan kad je o kafi reč). Cigaretu ne palim pre nego što popijem prvi gutljaj; to uzdržavanje namećem sebi, to je svakodnevni uspeh koji je kod mene prerastao u glavni izvor ponosa (ovde, pritom, valja priznati da električni uređaji za kafu rade brzo). Olakšanje koje mi donosi prvi dim je trenutno, njegova žestina zapanjuje. Nikotin je savršena droga, droga jednostavna i teška, koja ne donosi nikakvu radost, koja se u potpunosti definiše žudnjom i prestankom te žudnje.

Nekoliko minuta kasnije, posle dve ili tri cigarete, uzimam tabletu kaptoriksa s četvrtinom čaše mineralne vode – uglavnom je to volvik. Imam četrdeset šest godina, zovem se Floren-Klod Labrus i prezirem svoje ime, mislim da sam ga dobio po dvojici svojih predaka, a zbog toga što su moj otac i moja majka želeli  time da ukažu poštovanje svako onom sa svoje strane; sve biva tim pre žaljenja dostojno što ja, zapravo, nemam šta da prebacim svojim roditeljima, oni su u svakom pogledu bili odlični roditelji, davali su sve od sebe da me naoružaju svime što je neophodno kako bih se borio u životu, a ako sam ja u toj borbi i pretrpeo poraz, ako se moj život i skončava u tuzi i patnji, nikako zbog toga ne mogu da optužim njih, već žalostan sled događaja na koji ću već imati prilike da se vratim – i kojim se, istinu govoreći, ova knjiga i bavi – nemam, dakle, ama baš ništa da prebacim svojim roditeljima izuzev te beznačajne, te zlehude, no ipak beznačajne epizode sa imenom, i to ne samo zato što kombinaciju Floren-Klod smatram smešnom već što mi se nijedan od dva elementa iz kojih je to ime sačinjeno ne sviđa, sve u svemu, ako mene pitate, moje ime je jedan potpuni promašaj, tako bar ja mislim. Floren je nekako previše blago, previše blisko ženskom Florens, u jednom gotovo androginom smislu. Ono ni u najmanjoj meri ne odgovara mom licu, koje krase energične crte, posmatrane pod izvesnim uglovima čak i surove, koje žene često (neke bar, u svakom slučaju) smatraju muževnim, ali nipošto, ali zaista nipošto kao lice nekog botičelijevskog pešovana. Što se onog „Klod“ tiče, o tome bolje da i ne govorimo, mene to istog časa podseti na razne Klodee, odmah mi prizove zastrašujuću sliku starog snimka Kloda Fransoe, koji sve ukrug puštaju matori pederi na jednoj večerinki – eto, na to pomislim čim neko izgovori ime Klod. Nije teško promeniti ime, i kad to kažem, ne mislim da nije teško s birokratskog aspekta, jer s birokratskog aspekta gotovo ništa i nije moguće, birokratija ima za cilj da svede vaše mogućnosti da živite što je više moguće, ako već nije u stanju te mogućnosti jednostavno da satre, sa stanovišta birokratije dobar birokrata je mrtav birokrata, i govorim to prosto s upotrebne tačke gledišta: dovoljno je predstaviti se pod novim imenom, i posle nekoliko meseci, ili čak nekoliko sedmica, svi živi se na to prime, ljudima više i ne pada na pamet da ste se vi, tamo negde u prošlosti, mogli zvati drugačije. Operacija bi u mom slučaju bila tim jednostavnija zato što moje drugo lično ime, Pjer, savršeno odgovara slici čvrstine i muževnosti, a ja sam oduvek upravo kao takav želeo da se prikažem svetu. Ništa, međutim, nisam preduzeo, nastavio sam da nosim to mrsko ime Floren-Klod, sve što sam uspeo da dobijem od pojedinih žena (od Kamij i od Kejt, da budem precizan, ali vratiću se na to, vratiću se) bilo je da se ograniče na ono „Floren“, dok od društva, generalno, ništa nisam dobio, ni što se toga tiče ni što se tiče bilo čega drugog, okolnosti su me bacale tamo-amo, dokazao sam da sam nesposoban da svoj život uzmem u svoje ruke, muževnost kojom je navodno odisalo moje četvrtasto koščato lice, s tim markantnim crtama, u stvari je bila puki mamac, čista prevara i ništa drugo – prevara, istina, za koju ja nisam bio, i nisam, odgovoran, Bog je tako odlučio, ali nisam, stvarno nisam, nikada nisam bio ništa drugo do jedna nedosledna pičkica, sad sam već napabirčio četrdeset šest godina a da nikada nisam bio u stanju da kontrolišem svoj sopstveni život, rečju: činilo mi se više verovatnim da od druge polovine svog života, u svetlu one prve, neću moći da očekujem ništa drugo do jedno mlitavo, bolno urušavanje.

Mišel Uelbek

Odlomak iz knjige „Serotonin”; preveo s francuskog Vladimir D. Janković. BOOKA, Beograd 2019.