Osam dana u Pekingu (4): “Uhvaćen” u kinesku mrežu

Promiču u blistavo rano jutro lepe žene kineske, gracilne i nestvarne, a lica Kineskinja, nežna i setna, vesela i tužna u isto vreme su kao ona naša slatkokisela ili slatkoljuta prehrambena kombinacija. Posmatram i tražim, a šta drugo do odsjaj unutrašnje svetlosti bića, dok štapićima već mahinalno skupljam komadiće raznorazne hrane sa ovog za mene švedskog i kineskog stola u isto vreme.

Pre toga sam gledao spektar mogućih doručkova – kontinentalnih evropskih, kineskih, japanskih. Različiti egzotični plodovi su izgledali kao da gledaju u nas. Mi smo tražili kombinacije. Povezati drugačije, mahom nepoznate, ukuse u smislene nizove. Mi smo bili slučajni jutarnji šetači kroz ovu Alibabinu pećinu hrane. Jedina blesava ponuda u ovom švajcarskom hotelu bila je piti Liptonov čaj od jasmina, umesto kineskog domaćeg koga nema neznano zašto.

Posle doručka, uz neprocenjivu pomoć Lirong, postao sam korisnik kartice Čajna mobajla. Ođednom mi se otvoriše informativni vidici. Kontakti krenuše sami da lete, NjeChat postade svet. Ovde nema zapadnih brauzera, nema Vibera i Skajpa, nema skidanja mapa gradova. Svet je očito već informaciono i bezbednosno podeljen. Ja konačno postah domaći čovek, i beskraj sitnih dogovora i razmena poruka preko ove aplikacije poče tako da mi popunjava pekinšku stvarnost.

Danas je pred nama nekoliko opasno velikih knjižara. Kvadrati su od hiljadu, pa naviše. Naslovi, novi i stari, savremeni i klasični, mahom poznati, za razliku od ideograma koji su mi potpuno nerazumljivi. U zaista velikom moru prevoda, od naših ljudi smeši nam se, a ko bi drugi do Novak Đoković sa svojim likom mladog Tesle. Čudi me da to niko do sada nije primetio. Čak ni ja sve do ovog odlaska u pekinšku knjižaru Sanlian. Tu je naravno Pavićev Hazarski rečnik, čitan i uticajan, ali i Drugo telo, njegovo u Srbiji dosledno neprimećeno remek-delo.

Ono što mi se dopada u pekinškim knjižarama jeste da u njima nema mesta za literarno smeće. Barem ne u prvim redovima. U njima se nalaze knjige, koje određuju moj ukus, za koje bih stavio ruku u vatru. Ma, nije u pitanju ukus, već osećaj za vrednost. Za smisao. Toliko o Kini. A o Srbiji? Šta možete da očekujete od zemlje u kojoj se u prvim redovima knjižara nalaze prividne knjige? Ne toliko ni pogrešne knjige, koliko prividi, nešto što u biti nisu knjige. Osim, po obliku. 

Posle podne Erik organizuje promociju Dža Pingva, jednog od najvećih živih kineskih pisaca. Ne samo za nas, već i za brojnu publiku. Mi smo specijalni gosti ovog programa. Elena je prevela i njegovu knjigu na španski i objavila je u Meksiku, tu je i američki prevodilac, a živa reč autora otvara pred nama do tada nepoznate svetove. Tako je to uvek, pravi autor lako, nepretenciozno, i kao, nenamerno, oda slušaocu neku prečicu do smisla.

A nakon svega, odlazimo na jedan od najvećih likovnih događaja u Pekingu ovog leta, na izložbu kineskog konceptualnog umetnika Siu Binga. U brojnim prostorijama gledamo monumentalne radove ovog umetnika koji je karijeru započeo slikanjem jednostavnih ideograma u selendri u koju je prognan za vreme Kulturne revolucije. Iz jednostavnih sličica, nalik stripu, razvila se totalna umetnost koja bi da nas vodi kroz neravnine smisla od početka do kraja sveta. Kroz likovnom apstrakcijom sažetu istoriju ideja i progresa. Imam utisak da je u ovom slučaju veličina umetnikovog dela posledica veličine zemlje. Baš onako kao što Džonatan Frenzen mora da piše velike knjige saobrazne veličini svoje zemlje. Meni naša neoavangarda deluje skromno i sićušno naspram Bingove moćne vizije sveta. A koreni su im isti. Otpor totalitarno zacementiranom ustrojstvu sveta.

U hotel kao i obično već, stižem dovoljno kasno da bih se opet zamislio nad stalna dva pitanja koja mi povremeno ovde bljesnu ispred svesti – Imam li ja dovoljno samoće? I, da li me ovo pisanje leči od samoće, ili od svakodnevice?

Nenad Šaponja