OSAM DANA U PEKINGU (1): Ne da se prehodati, ni lako, ni brzo

Pre nego što sletimo u osunčani Cirih, posmatram zanosno Bodesko jezero iz pozicije iz koje su Fridrihšafen, grad grofa Cepelina koji upravo blista ispod nas, besomučno bombardovali engleski avioni u Drugom svetskom ratu, skoro isto kao i nas u Srbiji pre evo već skoro dve decenije. A kao da je to bilo juče. Čak i kada se negde ide prvi put, čovek ne može da se negde ne vraća. Makar i u zanosnu tuđinu Bodenskog jezera koju evo gledam na putu za Peking.

Tkanina talasa ljeska se na perfektnom suncu, kao i zimus kada smo ga Vlada, Stefan i ja prelazili brodom sve do Konstanca, koga sada gledam kao na dlanu, kao na geografskoj karti, u celini. Osim nas nedavno, i Zorana Đinđića, koji je tu doktorirao pre tri decenije, jedan drugi Stefan, onaj Visoki, Lazarević, pre šest vekova je u ime srpske Despotovine šetao njegovim ulicama i prisustvovao crkvenom saboru. Onom na kome su osudili Jana Husa na lomaču. Ulice su skoro i dalje iste. Konstanc nije bombardovan. Nema Stefana Lazarevića da ih vidi, ali bili smo moj Stefan, Vlada i ja. Zaista je sve isto. Mnoge kuće iz toga vremena su iste, barem spolja. Duboki, ni slučajno mračni, srednji vek. Skoro da to i sada vidim iz vazduha.  Šalim se, naravo, ali svet je prepun izvrsnih mesta. Tada sam imao utisak, iako smo cvokotali na minus 25, verovatno sve u nedostatku uličnih lomača, da bih u Konstancu mogao da živim. Kao i na nekim drugim mestima.

Skoro da mi je neprijatno na aerodromu u Cirihu, kada shvatim da ću da sedim u biznis klasi, a Saša Jerkov, Vlada Kecmanović i Dragan Bošković u ekonomskoj. Meni kartu plaća Kina, njima Srbija. Očito je reč o merama i proporcijama velike i male zemlje, i to će uvek tako biti. A zasmeta jedino nama odraslim u egalitarizmu socijalizma. Sreo sam ih na aerodromu, idu u ime Srbije da predstave našu književnost na Sajmu knjiga u Pekingu. Ja, pak, idem na osmodnevnu stipendiju kineskog programa za izdavače. Pozvali su tačno deset izdavača iz celog sveta. Saša mi predusretljivo nudi da predstavi i mene na našem štandu u petak, kada budem dolazio na Sajam... Ne mogu da ne primetim da ovaj poziv, usput izrečen, skoro sa iznuđenom kurtoazijom, jeste prvi put da me neko zvaničan iz Srbije poziva da predstavim nešto iz Srbije. Uglavnom me na sva ova poslovna putovanja zovu organizatori, ili idem na njih o svom sopstvenom trošku. U ovom slučaju, oni sada ne bi imali nikakvog troška oko mene, ali teško da ću ja imati vremena s obzirom da je program mog boravka u Pekingu više nego prenatrpan. Treba da se sretnem sa ni manje ni više nego stotinak ljudi. Zaista.

U svakom slučaju, hvala Saša, nije loše da čovek ponekad dobije poruku da zanima i sopstvenu zemlju, iako se promocijom njene kulture bavi ceo život, istina na svoju ruku, kako već zna i ume... Saša se slaže sa mnom da taj posao u našoj državi niko ne radi, čak ni ne zna za njega, a to je posao dubinske propagande i suštinske promocije ove kulture. Kao da neko želi da je i ne bude…. A Sašu inače znam od sredine osamdesetih, od pre tridesetak godina, on tada još nije imao tih ni tridesetak godina, i sećam ga se kao “čuda od deteta” u našoj kritici. Ne treba biti psihijatar, da odmah proceniš da mu je koeficijent inteligencije viši od 150. Godinama se pitam, kako li mu je da funkcioniše u ovom svetu koji baš i nije saobrazan sa njegovim potencijalom... Čim ga čovek pusti da priča, sigurno će reći nešto pametno. No, ja se često baš pitam, koja je korist od tolike moći i tolikog znanja... I need another njorld, kaže Yoan Bajz na novom albumu koji upravo preslušavam u avionu.

Razmatram u udobnoj pametnoj fotelji prve klase savremenu kinesku literaturu, ogroman prelom od Kulturne revolucije do sadašnjeg stanja, pratim uvid u svet i ulogu pisca i poredim ga, neznano zašto, sa beznađem smisla savremenog srpskog društva. Lelujamo se na pogrešnim talasima jer ne znamo šta nam je cilj. Novi, surovo besmisleni kapitalizam kod nas određuje skoro sve. A let je bio dovoljno dugačak, preko Berlina i Šćećina, preko Sankt Petersburga i Moskve, preko bezmalo cele Rusije, da savladam kratku istoriju savremene kineske literature koju su mi predusretljivi domaćini unapred poslali. Posle sam spavao do Pekinga sve sanjajući čudna kineska imena u glavolomnoj engleskoj kombinaciji. Obično ono što čitam, određuje oblik mojih snova. Tako je i sada.

Peking. Ili Beijing, Bejžing... Ko je u pravu što se tiče izgovora. Mi, ili Englezi? Meni se prva asocijacija rimuje sa Tao Te King. Kakogod, naoružan Središnom harmonijom, letim ka Pekingu. Davne, 1984, u biblioteci trebinjske kasarne, sa pogledom na moćni Leotar, vodio sam paralelne razgovore sa Džordžom Orvelom, koji je baš te godine ponovo ušao kod nas u intelektualnu modu, i sa Konfučijem, koji iz mode nikada nije ni izlazio… Sve je u vezi, nema ni 20 dana kako smo u amfiteatru pored Dučićeve Hercegovačke Gračanice, iznad Trebinja, vladika Grigorije i moja malenkost besedili o knjizi koja je obeležila proteklo leto, o “Suncu ovog dana”, a ja upravo letim ka prostorima koje je oblikovala Središna harmonija.

Biznis klasa je čista milina, još nisi ni valjano seo, avion nije ni upalio motore, a već su ti preljubazne koketne stjuardese ugurale šampanjac u ruke... Inače, prevoznik je Er Čajna, znači, onaj koji uzima pare, a šljakeri su oni koji voze, u ovom slučaju, Er Svis... A zatim, kao u nekoj od No reservations Entoni Burdena, ispred nas iznose specijalitete Lorenca Abricija, velikog savremenog kuvara iz Belinzona. Fensi restoran Lacanda Orico iz švajcarskog Ticina kuva za nas prisutne. Saputnik mi je ljubazni bankar iz Kameruna koji radi u Pekingu, centru najnovijeg sveta, to je već sasvim očito. A ja u egalitarizmu u svojoj glavi se i dalje osećam nelagodno zbog zemljaka u ekonomskoj klasi koji ne mogu ni zamisliti šta mi ovde probamo. Sedište me masira u tri varijante, kako god poželim.

Dok sa saputnikom iz Kameruna tamanim švajcarske specijalite, jela i pređela, iskreno se pitam šta li rade moji zemljaci koje je naše ministarstvo kulture spakovalo u ovaj avion. Da li ljudi iz male zemlje kao što je Srbija nemaju pravo na biznis klasu, moglo bi se pomisliti.  Zašto naša država ne poštuje pisce, a kineskoj nije teško da ispoštuje svoje goste, neko bi se zapitao. Zna li u njoj iko, kada ne bude ni pisaca ni jezika, da neće biti ni države. Neće istina biti ni tih koji danas misle da određuju pravila. Kamerunac mi nazdravlja sa odličnim francuskim širazom. Slušamo i dalje novi, nadajmo se ne i poslednji, album Yoan Bajz...

A u Pekingu, čekaju me moji ljudi. Ko bi rekao da sam sakupio toliko poznanika, izdavača i agenata, Kler sa Tajvana se već pitala što nisam došao na parti njene kuće prethodne večeri, Nensi i Sani iz Pekinga su u organizaciji ovog felonjshipa, Jumin iz Šangaja je na sajmu, tu je i Oja iz Mongolije, konačno sam u njihovom parčetu sveta, a evo i kolega stipendista, Rebeke iz Londona, Klaudije iz Ciriha… Ako pridodam i zemljake iz ekonomske klase, ispada da skoro nikada nisam sam. A svi se sećamo nečega.

Nenad Šaponja

Foto: N. Šaponja