Intervju: Nenad  Šaponja, laureat pesničke Nagrade “Miroslav Antić“

- Sa poezijom Miroslava Antića, kao i sa svim bitnim tačkama naše književnosti, stvari su i jednostavne i čudne. U pitanju je pesnik koji je generacijama već, od naših pa na dalje, bio podsticaj za otkrivanje sveta. Čitali su nam ga kao sasvim maloj deci, a kao tinejyeri smo ga čitali sami. I danas ga čitamo kao pesnika „Savršenstva vatre“ ili „Mita o ptici“. Ustvari, Mikina poezija je i danas jedna od toplih senzacija deteta da nije sam u svojoj glavi i u svom srcu – kaže Šaponja. - Čudno je jedino to što netalentovane književne birokrate decenijama već pokušavaju da od viskog vrednosnog suda sakriju ovu neverovatnu pesničku pojavu. A u pitanju je važan naš pesnik, ne samo za decu, nego i za odrasle koji imaju srca i koji čuvaju u sebi dete. A što se tiče „sličnosti naših pesničkih strategija“, glavna sličnost je to što strategije i ne postoje, nego impuls ka istinskom govoru, i što je možda najvažnije, potreba da se sa čitaocem komunicira preko srca.

 Kako se u praksi, a tako bismo mogli da nazovemo nužnost da pesnik mora da piše poeziju, hiljadu kilometara udaljenosti od zemlje (države, domovine) pretvorilo u hiljadu kilometara IZNAD zemlje?

- Sticajem okolnosti, najveći deo ove knjige je nastao u avionima, na aerodromima, na različitim kontinentima... Kada ste daleko, a suština te daljine je da ste porinuti u okeane i mora drugih jezika, vaš maternji jezik radi u vama, bori se za postojanje koje i jeste vaš identitet. U daljini morate prepoznati sebe kao biće jezika, verovatno suštastvenije nego u svakodnevnom domaćem okruženju. Svi ljudi to osećaju, a pesnici ponajviše.

 Tražite li vi to, kako je kritika već uspela da uoči, odgovor na pitanje da li samo postojanje određuje čoveka, ili je čovek taj koji samim svojim postojanjem daje primarni/univerzalni/jedini smisao?

- Ova stvar sa postojanjem je, kao i sve ključne stvari, neuhvatljiva. I tamo smo i ovde, a ne znamo ni gde je to tamo, i nismo sigurni, šta je to baš ovde. Ako smo iskreni, naravno. Što se tiče smisla pak, jedini je smisao da ga proizvodimo i to u ovom svetu u kome dominiraju oni koji ga razgrađuju. Ili nam samo tako izgleda, da oni dominiraju. Jer, ono što izgleda, ma koliko se trudilo da bude, ipak nije.

 Ogledalo - stvarnost i odraz (kopija); traganje za Drugim, da bismo znali u odnosu na šta da samerimo Prvo, tj sebe? Ili, da jednostavno “prevedemo”: večita potraga za identitetom?

- Ne zavaravajmo se sa ogledalom, ono je ipak samo površina, kopija iz koje su izvučeni sokovi stvarnosti, u kojoj nema našeg bića, čak ni u obliku (a dobro znamo da je i oblik jedna od onih naših neuhvatljivih suština). O tome je i reč u poslednjem, četvrtom pevanju ove knjige, pod nazivom „Otvoreno ogledalo“. Kao čovek, svako od nas mora naći načina da uđe u taj prostor iza ogledala, onaj u kome jeste, a ne u kome izgleda.  U kome će „pojačavati prisustvo u drugom i u sebi“, kako kaže poslednji stih knjige. I to je ustvari veoma jednostavan odgovor koji nudi naslov knjige, „Izgledam, dakle nisam“, a koji je suštinski današnji odgovor na davnašnji Dekartov racionalistički poklič „Mislim, dakle jesam“.  Dakle, nije ovde u pitanju poigravanje sa rečima, u pitanju je suštinska razlika. Poezija, pa i poezija života, odbija da bude objašnjena,  ona je to što jeste.

 Zaključak izveden iz jednog od intervjua koje ste dali povodom nagrade: poezija je opasna, jer mora da se živi?

- Što će reći, istinska poezija danas, kao i uvek, nije i ne sme biti mrtvo slovo na papiru, ispričana priča, već viđeno, govor  u registru svakodnevice, ono što može svako izreći... Jer poezija je korak dalje, i prevazilaženje granica i hod po nebu. Te granice su postavljene u jeziku, unutar psiholoških i društvenih stereotipa u socijalnom okruženju, ali, pre svega, u sebi, unutar vlastitog saznajnog i emotivnog aparata i unutar vlastite spremnosti da se bude slobodan čovek. U svetu u kome živimo, to je već opasna pozicija.

Ima još jedan nivo odgovora na to pitanje, zašto je poezija opasna – zato što je pišu pesnici, a oni ne postoje u svetu odraslih ljudi ukoliko ne nose u sebi dete. A ljudi su i zli čopor, kada osete ranjivog i slabog, spremni su na sve.  Pa sad se ti, u tom svetu, razotkrij i prikaži kao pesnik!

 Ne po prvi put, korice vaše knjige krase reprodukcije nadrealista: ima li tu neka tajna veza?

- Naravno, ništa nije slučajno. Kada mi god izdavač dopusti da biram ilustraciju za korice, poželim da diskretno podsetim na nasleđe nadrealizma, koje je sa francuskim simbolizmom spada u ključne kada je u pitanju jedan od prvih okvira za ono što pišem. U knjizi „More“, to su bili dalijevski citati naše značajne umetnice Milice Mrđe Kuzmanov pod nazivom „Pesma o kontigentnosti“, za uvod u izbor iz poezije „Postoji li dodir tvoje duše?“, skoro idealno se nametnuo „Visoki napon“ iz  1941, Doroteje Taning, američke slikarke neverovatne biografije koja je skoro kod nas potpuno nepoznata, a čijim moćnim radovima su ispunjene najznačajnije galerije u Njujorku. Taningova je bila, inače supruga Maksa Ernsta.

U takvom kontekstu, logično je bilo da za novu knjigu, naslova „Izgledam, dakle nisam“ odaberem čuvenog Ernstovog „Slona sa Celebesa“ verovatno najslavniju sliku celokupnog, i likovnog i književnog nadrealističkog pokreta, sliku s kojom je Pol Elijar, 1921. počeo da gradi svoju nadrealističku galeriju, sliku koja je prvi znak nove, drugačije stvarnosti s kojom se, od tada, u umetnosti, a i inače, susrećemo – nebo nije nebo, nego voda po kojoj umesto sunca plove ribe, slon samo liči na životinju, a u stvari je je mašina, a naga i prazna ženska figura na način Evrope priziva bika iz mita, što možda i  jeste ovaj privid slona, okrunjen rogovima...

Priča o umetnosti nema kraja, naročito ako u nju potopite ogledalo asocijacija. Književnost je istinska zemlja čudesa, i zato je zgodno najaviti je iz drugog umetničkog registra. U svakom slučaju, slika nam pokazuje kako i kada izgledamo, mi ustvari to nismo.

 Đorđe Pisarev