Осам дана у Пекингу (4): “Ухваћен” у кинеску мрежу

Промичу у блиставо рано јутро лепе жене кинеске, грацилне и нестварне, а лица Кинескиња, нежна и сетна, весела и тужна у исто време су као она наша слаткокисела или слаткољута прехрамбена комбинација. Посматрам и тражим, а шта друго до одсјај унутрашње светлости бића, док штапићима већ махинално скупљам комадиће разноразне хране са овог за мене шведског и кинеског стола у исто време.

Пре тога сам гледао спектар могућих доручкова – континенталних европских, кинеских, јапанских. Различити егзотични плодови су изгледали као да гледају у нас. Ми смо тражили комбинације. Повезати другачије, махом непознате, укусе у смислене низове. Ми смо били случајни јутарњи шетачи кроз ову Алибабину пећину хране. Једина блесава понуда у овом швајцарском хотелу била је пити Липтонов чај од јасмина, уместо кинеског домаћег кога нема незнано зашто.

После доручка, уз непроцењиву помоћ Лиронг, постао сам корисник картице Чајна мобајла. Ођедном ми се отворише информативни видици. Контакти кренуше сами да лете, NjеChat постаде свет. Овде нема западних браузера, нема Вибера и Скајпа, нема скидања мапа градова. Свет је очито већ информационо и безбедносно подељен. Ја коначно постах домаћи човек, и бескрај ситних договора и размена порука преко ове апликације поче тако да ми попуњава пекиншку стварност.

Данас је пред нама неколико опасно великих књижара. Квадрати су од хиљаду, па навише. Наслови, нови и стари, савремени и класични, махом познати, за разлику од идеограма који су ми потпуно неразумљиви. У заиста великом мору превода, од наших људи смеши нам се, а ко би други до Новак Ђоковић са својим ликом младог Тесле. Чуди ме да то нико до сада није приметио. Чак ни ја све до овог одласка у пекиншку књижару Санлиан. Ту је наравно Павићев Хазарски речник, читан и утицајан, али и Друго тело, његово у Србији доследно непримећено ремек-дело.

Оно што ми се допада у пекиншким књижарама јесте да у њима нема места за литерарно смеће. Барем не у првим редовима. У њима се налазе књиге, које одређују мој укус, за које бих ставио руку у ватру. Ма, није у питању укус, већ осећај за вредност. За смисао. Толико о Кини. А о Србији? Шта можете да очекујете од земље у којој се у првим редовима књижара налазе привидне књиге? Не толико ни погрешне књиге, колико привиди, нешто што у бити нису књиге. Осим, по облику. 

После подне Ерик организује промоцију Џа Пингва, једног од највећих живих кинеских писаца. Не само за нас, већ и за бројну публику. Ми смо специјални гости овог програма. Елена је превела и његову књигу на шпански и објавила је у Мексику, ту је и амерички преводилац, а жива реч аутора отвара пред нама до тада непознате светове. Тако је то увек, прави аутор лако, непретенциозно, и као, ненамерно, ода слушаоцу неку пречицу до смисла.

А након свега, одлазимо на један од највећих ликовних догађаја у Пекингу овог лета, на изложбу кинеског концептуалног уметника Сиу Бинга. У бројним просторијама гледамо монументалне радове овог уметника који је каријеру започео сликањем једноставних идеограма у селендри у коју је прогнан за време Културне револуције. Из једноставних сличица, налик стрипу, развила се тотална уметност која би да нас води кроз неравнине смисла од почетка до краја света. Кроз ликовном апстракцијом сажету историју идеја и прогреса. Имам утисак да је у овом случају величина уметниковог дела последица величине земље. Баш онако као што Џонатан Френзен мора да пише велике књиге саобразне величини своје земље. Мени наша неоавангарда делује скромно и сићушно наспрам Бингове моћне визије света. А корени су им исти. Отпор тоталитарно зацементираном устројству света.

У хотел као и обично већ, стижем довољно касно да бих се опет замислио над стална два питања која ми повремено овде бљесну испред свести – Имам ли ја довољно самоће? И, да ли ме ово писање лечи од самоће, или од свакодневице?

Ненад Шапоња