Književna kritika: Roman o sećanju kao zavičaju čoveka

Glavni junak je Majstor - pisac koji se obraća italijanskom naučniku Petiniju koji mu pomaže da povrati izgubljenu sposobnost  sećanja, tj. razumevanja prošlosti.

U našem mozgu – kako kaže lekar glavnom junaku romana – postoji devedeset odsto ćelija koje se zovu bele ili glijalne i za koje se do pre samo malo više od pola veka mislilo da ne rade ništa. Neuroni, kojih ima deset odsto, kontrolišu sve: od vegetativnih do intelektualnih procesa. Najnovija otkrića govore da glijalne ćelije međusobno komuniciraju – i to kalcijumskim talasima. Sadržinu onog što jedna drugoj saopštavaju nauka još nije spoznala, ali tu počinje avantura “Poslednjeg argonauta”. U osvajanju pamćenja Majstor se pojavljuje kao tragalac za mitskom  Kolhidom, za celinom prošlosti oličenom u mnoštvenosti prošlih života koji su postojali u svetu koji je netragom nestao, a sada se pojavljuju u probojima pamćenja kao mogući vraćeni životi. Književnost, da to kažemo, živi od tih tehnika rekonstrukcije, evokacije, imaginativnih proboja u minulo, metoforičkih udara fikcije koja govori o izgubljenim i nedosegnutim svetovima. Roman je sačinjen od 27 poglavlja i ona se prepliću u izmeni fikcijske realnosti aktualnog vremena autora i fikcijski imaginarnog, gde pisac silazi u različita vremena i u različite uloge ili dijaloške situacije sa znanim junacima naše istorijske i kulturne prošlosti. Gatalica zapravo evocira mit o piscu, o njegovom služenju kulturi sećanja, njegovoj moći da rememoriše izgubljeno i povrati našu strast u naš život koji se gradi na prošlosti i njenim kulturnim i ontološkim moćima.

U obnavljanju sećanja, koje je osnova ljudske ličnosti i njegove egzistencijalne i psihološke kulture, Majstor se predaje nadzoru lekara Petinija, u pansionu blizu Bolcana, koji ga pomoću veštački izazvane kome vodi do obnavljanja pamćenja i ne samo onog koje pripada glavnom junaku nego vrtlogu mirijada otisaka prošlosti koji se mogu rekonstrusati u svesti ljudskih bića. Tako Majstor dospeva do Stare Grčke, mavarske Španije, krajeva prekodunavlje osamnaestog veka gde borave Srbi, Poljske i tragova holokausta, te do nenapisanih stranica Borislava Pekića, Meše Selimovića i Danila Kiša.

Na stranicama ovog voluminoznog romana, spliću se različite priče u kojima u mnogim vidovima učestvuje Majstor, tj. glavni junak kao oličenje pisca, i u svima je strast za dosezanjem misterija života  oličena u gestovima ljubavi, bliskosti, u dosezanju celine tragalačkog napora da se ljudska sudbina pojavi u svojoj punini kulture kao zavičaj čoveka suprostavljenog pojedinačnom i istoriskom zlu i zaboravu kao njegovom amblemu. 

Gatalica se pojavio u srpskoj književnosti 1993. godine i od tada je objavio 13 knjiga. Rođen je 1964. u Beogradu. Diplomirao je na katedri za Svetsku književnost 1989.

Poznat je i kao prevodilac (prvi put je preveo četiri antičke drame na srpski jezik – Euripidove Alkestidu, Bahantkinje i Ifigeniju u Aulidi i Sofoklovog Edipa na Kolonu), preveo je i zaostavštinu pesnika koji nisu potpunije prevođeni (Mimnermo, Solon, Sapfa).

U prevodu Gatalice do sada su na pozorišnu scenu postavljene tri antičke drame. Kao muzički kritičar, pisao je kritike za dnevne listove Glas javnosti i Večernje novosti.

Dobitnik je nagrada Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Umberto Saba, Stevan Pešić, dobio je najprestižnije domaće književno priznanje – Ninovu nagradu za roman Veliki rat, i nagradu Meša Selimović za isto delo, kao i nagradu za književnost u Grčkoj. Proza Aleksandra Gatalice prevedena je na deset evropskih jezika.

Kako kaže M. Osten, brisanje pamćenja se vezuje za mitologiju napretka, za dominaciju brzine i brisanje veza sa starim sporim čovekom. U prirodi čoveka je da eterična reka Leta briše pamćenje, ali je u prirodi kulture da obnavlja pamćenje i odupire se brisanju ljudskog smisla i postojanja koje počiva u vezama sa prošlošću. Smisao ovog romana je u posvećenju pamćenja koje se rasprostire od grčkih argonauta, Peloponeskog rata, španske konkviste, terora revolucija, nacizma, žrtvenosti pojedinaca i velikih umetničkih mitova svetske i naše kulture; od Sapfe, Mocarta, Prokofjeva, do Bruna Šulca, Crnjanskog, Selimovića, Pekića i Kiša.

Sećanje je nauka života, njegova so i emocija, njegov strah i drhtanje i konačno osnova na kojoj se tka svaka umetnost, od naizgled nemušte muzike do sugestivnog pripovedaštva. Apologija takvoj kulturi ispisana je na stranicama ovog uzbudljivog i rečitog romana.

Jovan Zivlak