Књижевна критика: Роман о сећању као завичају човека

Главни јунак је Мајстор - писац који се обраћа италијанском научнику Петинију који му помаже да поврати изгубљену способност  сећања, тј. разумевања прошлости.

У нашем мозгу – како каже лекар главном јунаку романа – постоји деведесет одсто ћелија које се зову беле или глијалне и за које се до пре само мало више од пола века мислило да не раде ништа. Неурони, којих има десет одсто, контролишу све: од вегетативних до интелектуалних процеса. Најновија открића говоре да глијалне ћелије међусобно комуницирају – и то калцијумским таласима. Садржину оног што једна другој саопштавају наука још није спознала, али ту почиње авантура “Последњег аргонаута”. У освајању памћења Мајстор се појављује као трагалац за митском  Колхидом, за целином прошлости оличеном у мноштвености прошлих живота који су постојали у свету који је нетрагом нестао, а сада се појављују у пробојима памћења као могући враћени животи. Књижевност, да то кажемо, живи од тих техника реконструкције, евокације, имагинативних пробоја у минуло, метофоричких удара фикције која говори о изгубљеним и недосегнутим световима. Роман је сачињен од 27 поглавља и она се преплићу у измени фикцијске реалности актуалног времена аутора и фикцијски имагинарног, где писац силази у различита времена и у различите улоге или дијалошке ситуације са знаним јунацима наше историјске и културне прошлости. Гаталица заправо евоцира мит о писцу, о његовом служењу култури сећања, његовој моћи да ремеморише изгубљено и поврати нашу страст у наш живот који се гради на прошлости и њеним културним и онтолошким моћима.

У обнављању сећања, које је основа људске личности и његове егзистенцијалне и психолошке културе, Мајстор се предаје надзору лекара Петинија, у пансиону близу Болцана, који га помоћу вештачки изазване коме води до обнављања памћења и не само оног које припада главном јунаку него вртлогу миријада отисака прошлости који се могу реконструсати у свести људских бића. Тако Мајстор доспева до Старе Грчке, маварске Шпаније, крајева прекодунавље осамнаестог века где бораве Срби, Пољске и трагова холокауста, те до ненаписаних страница Борислава Пекића, Меше Селимовића и Данила Киша.

На страницама овог волуминозног романа, сплићу се различите приче у којима у многим видовима учествује Мајстор, тј. главни јунак као оличење писца, и у свима је страст за досезањем мистерија живота  оличена у гестовима љубави, блискости, у досезању целине трагалачког напора да се људска судбина појави у својој пунини културе као завичај човека супростављеног појединачном и историском злу и забораву као његовом амблему. 

Гаталица се појавио у српској књижевности 1993. године и од тада је објавио 13 књига. Рођен је 1964. у Београду. Дипломирао је на катедри за Светску књижевност 1989.

Познат је и као преводилац (први пут је превео четири античке драме на српски језик – Еурипидове Алкестиду, Баханткиње и Ифигенију у Аулиди и Софокловог Едипа на Колону), превео је и заоставштину песника који нису потпуније превођени (Мимнермо, Солон, Сапфа).

У преводу Гаталице до сада су на позоришну сцену постављене три античке драме. Као музички критичар, писао је критике за дневне листове Глас јавности и Вечерње новости.

Добитник је награда Милош Црњански, Иво Андрић, Умберто Саба, Стеван Пешић, добио је најпрестижније домаће књижевно признање – Нинову награду за роман Велики рат, и награду Меша Селимовић за исто дело, као и награду за књижевност у Грчкој. Проза Александра Гаталице преведена је на десет европских језика.

Како каже М. Остен, брисање памћења се везује за митологију напретка, за доминацију брзине и брисање веза са старим спорим човеком. У природи човека је да етерична река Лета брише памћење, али је у природи културе да обнавља памћење и одупире се брисању људског смисла и постојања које почива у везама са прошлошћу. Смисао овог романа је у посвећењу памћења које се распростире од грчких аргонаута, Пелопонеског рата, шпанске конквисте, терора револуција, нацизма, жртвености појединаца и великих уметничких митова светске и наше културе; од Сапфе, Моцарта, Прокофјева, до Бруна Шулца, Црњанског, Селимовића, Пекића и Киша.

Сећање је наука живота, његова со и емоција, његов страх и дрхтање и коначно основа на којој се тка свака уметност, од наизглед немуште музике до сугестивног приповедаштва. Апологија таквој култури исписана је на страницама овог узбудљивог и речитог романа.

Јован Зивлак