Književna kritika: Polazak sa stanice Atoča Bena Lernera

Lerner je dobitnik više značajnih američkih književnih priznanja, a njegov roman “Polazak sa stanice  Atoča” bio je u najužem izboru nagrada za književne prvence Njujorške biblioteke i Los Anđeles Tajmsa.

U standardno komično prenaglašenom oduševljenju modernih književnih “prikaza”, kritičar “Gardijana” okarakterisao je “Polazak sa stanice Atoča” kao knjigu toliko originalnu u stilu i formi da liči na “predskazanje, i kometu iz budućnosti”. To, naravno, nije naročito blizu istine. Lerner piše duhovito, povremeno inventivno, i svakako pronicljivo i pametno, ali je njegova proza daleko od bilo kakvih radikalnih stilskih iskoraka. Zapravo, Lerner prati godinama (ili pre decenijama) aktuelnu vrstu ispovedne proze u kojoj je naracija tesno vezana za sećanja i intimne asocijacije protagoniste, i obojena ličnim doživljajem.

Prevodilac: Aleksandar Milajić

Izdavač: Booka, 2018.

Ipak, povremene duhovite invencije jesu ono što Lernerovoj knjizi daje na zamahu. Činjenica da narator boravi u zemlji čiji jezik ne razume, pisca inspiriše da uđe u zabavnu igru sa čitaocem koji, zajedno sa glavnim junakom, s vremena na vreme mora da pokuša da raščivija šta to drugi junaci govore na nepoznatom jeziku, i šta nestaje u prevodu, navodeći na razmišljanje o samoj strukturi i književnog, i svakodnevnog razgovornog jezika.

Glavni junak Adam Gordon je neurotični, povremeno suviše samozadovoljni intelektualac i pisac, koji na stipendijskom boravku u Madridu pokušava da ubedi dovoljno ljudi, uključujući i sebe samog, da nije lažnjak, i da je zaslužio da ga zovu umetnikom. Duboko intimni monološki stil pripovedanja dozvoljava zanimljivu karakterizaciju protagoniste, pošto on ni u jednom trenutku ne sakriva sopstvenu (doduše, relativno benignu) manipulativnost, pa Gordon ponekad zaliči na duhovnog naslednika ambicioznih muljatora francuske književnosti, koji poput Stendalovog Žilijena Sorela pokušavaju da se preko kreveta i poluistina dokopaju uspeha u metropoli. Naravno, ovde su ulozi daleko manji nego u Stendalovom “Crvenom i crnom”, pa naš glavni lik samo pokušava da iščeprka malo poštovanja (i ljubavi) u tuđem gradu.

Poželeo sam da saznam zašto je maločas plakala i pokušao sam to da joj saopštim, uglavnom ponavljajuči reči “vatra” i “pre”. Prvo je ćutala, a onda poče da priča nešto o kući, mada nisam shvatao misli li na domaćinstvo ili na građevinu. Pominjala je imena ulica i meseci, niz nekih stvari za koje sam mislio da su knjige ili pesme. Teška vremena ili ružno vreme,razdoblje, ujak, promena, nekakva analogija s letom, nešto o kupovini i/ili udaranju crvenog automobila. Iz njenih reči sam sklopio nekoliko mogućih priča, i to sve istovremeno, tako da se nije moglo reći da ništa ne razumem, već pre da razumem u akordima, u grupama reči. Na današnji dan joj je prošle godine ujak poginuo u saobraćajnoj nesreći u nekoj ulici u Salamanki. Učestvovala je u hospitalizaciji svog dečka preko leta zbog skidanja sa droge, i zato on sad neće ni da čuje za nju i seli se u Barselonu. Banka je zaplenila kuću njenim roditeljima, koji žive u unutrašnjosti, pa je ona zato pakovala svoje stare igračke u kutije.

Gordon je predstavnik čitave generacije urbanih samozadovoljnih intelektualaca i (pseudo)umetnika koji za sebe u isto vreme misle i da su i bolji i gori od drugih, ali je jedan od najvećih kvaliteta Lernerovog protagoniste njegov nepresušni kapacitet za samoironiju. S obzirom da je svestan svoijih nedostataka, Gordon u tuđem gradu provodi vreme pijan i na drogama, pa Polazak sa stanice Atoča ima formu dnevnika uživalaca različitih droga – od lakših (marihuane i hašiša) do težih (ogromne količine lekova za smirenje).

Nastasja Pisarev