Kakvi to košmari plaše pisca horora?

Mada je za života svoje priče objavljivao u obskurnim publikacijama malih tiraža i u, s druge strane, tiražnim „Uvrnutim pričama“, magazinu koji je štampao petparačku-šund literaturu, što je moglo da ga, kao i u slučaju brojnih pisaca, uprkos kakvoj-takvoj slavi, po prestanku objavljivanju novih dela (iz bilo kog razloga: odustajanja od pisanja ili smrti), odvede u zaborav, Lavkraft nije potonuo u anonimnost već je, naprotiv, stekao najpre status kultnog pisca a potom bio prepoznat od teoretičara žanra, za autora kvalitetnog i za žanr značajnog opusa. Objavljivanje knjiga u kojima su sakupljene njegove priče, odnosno poezija i impozantna prepiska (smatra se da je napisao oko 100.000 pisama od kojih su mnoga imala i do 40 strana!), filmske ili strip adaptacije nekih dela zajedno sa kritičkim osvrtima na njegovo delo te bibliografsko-publicističkim hronikama njegovog života, učinilo je Lavrkafta kraja 20. veka prepoznatljivom figurom kulturne scene.

Široku publiku konstantno privlače biografije umetnika, pisaca, slikara, kompozitora, glumaca... Razlozi za ovo interesovanje različiti su, od pokušaja da se razume nečija sudbina odnosno otkrije „ključ“ umetnikovog opusa, do puke želje da se zaviri u tuđu intimu i otkrije „prljavi veš“. Naravno, kao što i „obični ljudi“ vode i zanimljive i dosadne živote tako ni umetnici nisu samo boemi i vagabundi već mogu biti i ljudi sasvim prosečnih navika i ponašanja; „nestašluci“ i „dosadan život“ nisu uslovi ili garancija da će umetnik biti uspešan a njegovo delo valjano. Čini se da su interesovanja za živote pisaca horora vrlo živahna uz obavezna pitanja o inspiraciji i onome što takve pisce plaši (uz željno očekivanja šokantnih odgovora).

Strip „Lavkraft“ (originalno objavljen 2014) rađen po scenariju Hansa Rodionofa, koji je adaptirao Kif Gifen a nacrtao Enrike Breća (kod nas izdavač „Darkwood“, Beograd 2016) svojevrsna je mešavina činjenica iz piščevog života i prepoznatljivih elemenata njegove proze. Kako to u „Predgovoru“ tvrdi režiser Džon Karpenter,  „priču posebno osnažuje to što su događaji iz Lavkraftovog života savesno predstavljeni. Ludilo, neobično odrastanje, promašene veze - sve je zasnovano na činjenicama. Jedina sloboda je uzeta prilikom određivanja razloga za ludilo i propast njegovih veza“.

Album započinje nervnim slomom Lavkraftovog oca posle koga biva smešten u ludnucu u kojoj će i umreti. Lavkraft odrasta sa tetkama i dedom koji mu pred spavanje čita strašne priče. Dečaka koji je izuzetno inteligentan za svoj uzrast majka oblači kao devojčicu; on je, uprkos stalnim noćnim košmarima, opčinjen knjigom „Nekronomikon“ Abdula Alhazreda, „ludog Arapina“, za koju majka tvrdi da je zla i da je treba spaliti. Lavkraft beži od kuće i skriva knjigu na nepostojećem mestu - u Arkamu. Nakon što zla čudovišta ubiju Lavkraftovog dedu on vraća „Nekronomikon“ i počinje, mada ga košmari i dalje muče, da piše priče koje prodaje „prostačkom magazinu“.

Izdavači su vrlo zadovoljni pričama iako su pisane starinskim, previše kitnjastim stilom. Predlažu mu da sretne opsenara Harija Hudinija koji ima neke ideje za priče. Susret ne prolazi dobro, ali na ulici onesvešćenom Lavrkaftu pomaže mlada Sonja sa kojom će se on zbližiti a kasnije, nakon što njegova majka doživi nervni slom (jer je čitala „Nekronomikon“) i bude smeštene u istu ludnicu u kojoj je bio i njen muž, par će se preseliti u Njujork i „ozakoniti vezu“.

Sonja je vrlo strpljiva sa Lavkraftom, ali su košmari i neurotično ponašanje sve češći pa se brak raspada i Lavkraft namerava da se vrati u rodni Providens. Ipak, pre toga, on će sa Sonjom otići u Arkam da oslobodi majku i sukobi se sa Drevnima, nemilosrdnim „ljigavim grozotama“ koje vladaju drugim dimenzijama, a u ovaj svet dolaze kad se otvori kapija: to je uvek kada neko čita prokleti „Nekronomikon“.  U fantazmagorijskom begu Lavkraft gubi majku i sreće svog ciničnog dvojnika, a na javi se rastaje sa Sonjom voljan da spali „Nekronomikon“ i da u svoje priče unese mantre koje će, kad god ih neko čita, držati kapiju zatvorenom.

I... „Zasad je kapija ostala zatvorena.“

Nizanje realnih epizoda i košmara sugeriše paralelno postojanje univerzuma koji se prepliću sve dok se kapija ne otvori i zatvori. Mitologija krucijalne knjige tajnih znanja jedan je ključnih elemenata priče i nastavak je srednjevekovnih hermetičkih učenja koje će bogato nadograditi Borhes i postmodernisti. I koncept Lavkraftove biografije iz ovog stripa je na tom tragu.

Enrike Breća je koristeći različite likovne tehnike (crtež i akvarel) majstorski vizuelizovao prizore iz „obične stvarnosti“, islikane primirenim tonovima, i one iz košmara, živih, intenzivnih boja. Uz to, košmari su na tablama sa crnim okvirom a priča iz „Nekronomikona“ u crvenom okviru. Uspešnost likovnog segmenta albuma unekoliko narušava prepoznatljivost čudovišta koja su na tragu ranije viđenih rešenja.

Album „Lavkraft“ je fiktivno-realna biografija poznatog pisca koja svakako zaslužuje čitalačko-gledalačku pažnju i kao samostalno delo i kao mogući uvod u susret sa Lavkraftovom prozom.

Ilija Bakić