SAČUVAN DELIĆ ISTORIJE KOJIM SE TOLIKO DIČE „Mali Bodrog” u Bačkom Monoštoru – ovako je izgledala jedna šokačka kuća

Pretvorena u etno kuću „Mali Bodrog”, pripadala je precima Jelisavete Eržike Bešenji, koja je od 2008. godine otvorila njena vrata za sve koji žele da istraže nekadašnji život ljudi koji su pre više od jednog i po veka bivstvovali na ovim prostorima. Ni mi nismo ostali imuni samo čitajući o ovom objektu, te smo se sa velikom dozom radoznalosti uputili ka tom kraju, i na naše iznenađenje, ispred kuće dočekuje nas domaćica, odevena u tipičnu narodnu nošnju Bačkog Monoštora, koja nas širokim osmehom srdačno  pozdravlja.

Jelisaveta Eržika Bešenji za „Dnevnik” kaže da u šokačkoj izvornoj nošnji uvek dočekuje svoje goste, pokazujući nam rukom put u dvorište jedne stare dame, koje baštini dugu istoriju. Ne možemo a da ne krijemo oduševljenje što je umesto tipičnih modernih baštenskih nameštaja prostor za sedenje montiran od čvrsto vezane slame, prekriven krparama, koje su, kaže naša domaćica, u to vreme sami na razbojima stvarali. Bliže kapiji nalazi se i bunar, koji je u ono vreme svako domaćinstvo posedovalo, objašnjava domaćica.

– Kuća je adaptirana i opremljena pre 16 godina, a zajedno sa majstorima sam učestvovala u njenoj restauraciji. Podmazivala sam, krečila, a i popravljala pukotine blatom. Koristili smo sve izvorne materijale, od kojih je kuća izgrađena pre više od 150 godina. S obzirom na to da se radi o nabijači, koristili smo zemlju i drvenu konstrukciju, a jedino oko krova nisam pomagala, nego smo doveli majstora koji je znao svoj posao, te je tršćar sanirao tu štetu. Karakteristično za nju je to što nema nijednog eksera u kući. Sve su drveni klinovi. Pod je takođe zemljani, prekriven auentičnim krparama toga doba. Kuće su se tada gradile uzdužno, te je sa glavnog ulaza odmah kuhinja, dalja soba od kapije je gostinjska i ona je uvek morala biti spremna i najlepša u kući za goste – kaže Bešenji. 

U prostoriji vlada šarenilo boja, koje u čoveku u momentu bude sve hormone sreće, da smo imali želju da zauvek ostanemo u tom istorijskom zdanju. U sredini prostorije, sto i autentična klupa okretuša, oboje plave boje, a tu je i krevet sa slamaricom i kukuruzovinom, prekriven dunjom težine oko 10 kilograma, sa perjanim jastucima i neizostavnim zaštitinim simbolom toga vremena – tulipanom, koji ponosno krasi dasku kreveta. On je iz 1867. godine, i to im je najstariji autentični predmet koji ovde baštine, priča nam Eržika. U prostoriji se nalaze i dve kolevke, jedna u istoj nijansi kao klupa, a domaćica kuće nam se pohvali kako je ona u njoj spavala, te zna da je iz 1967. godine. Prstom nam potom pokazuje na drugu kolevku tik iznad, otkrivši nam da ona potiče čak iz 1906. 

U srednjoj prostoriji se kuvao ručak, a postojao je i otoman gde se malo odmaralo, prekriven ukrasnom krparom toga doba. Posuđe crvene i plave boje sa belim tufnama ističu se u masi različitih predmeta od drveta, raspoređenih po policama i kredencima duž zidova kuhinje, kao odjeci prošlosti koji otkrivaju autentično domaćinstvo staro više od veka. Na belim zidovima nanizane su uramljene fotografije koje predstavljaju celo porodično stablo njene familije. Zadnja soba je spavaća, sa pogledom na baštu i letnjikovac, a nameštaj je autentičan i pripadao je Eržikinoj baki. 

– Svi predmeti kojima je kuća opremljena stari su oko 100 godina i sve sam nasledila. Moja mama je imala mnogo stvari kako svojih, tako i bakinih, a i meštani su nam donosili sve antikvitete koje su imali, ne bi li sačuvali delić istorije kojom se mnogo diče. Takođe, baka mog muža je bila šokica, kao i moja baka, te je razboj u drugoj sobi reprezent glavne mašine, jer se na njemu sve tada tkalo. Mnogo stvari je i od njegove porodice – kaže naša sagovornica.

Prostor nije samo muzejskog tipa. Jelisaveta je opremila kuću tako da se u njoj može živeti, ali kao onomad, pre 150 godina. Sve je funkcionalno i privedeno nameni, te se u sobama može i prespavati.

Ivana Bakmaz