Какви то кошмари плаше писца хорора?

Мада је за живота своје приче објављивао у обскурним публикацијама малих тиража и у, с друге стране, тиражним „Уврнутим причама“, магазину који је штампао петпарачку-шунд литературу, што је могло да га, као и у случају бројних писаца, упркос каквој-таквој слави, по престанку објављивању нових дела (из било ког разлога: одустајања од писања или смрти), одведе у заборав, Лавкрафт није потонуо у анонимност већ је, напротив, стекао најпре статус култног писца а потом био препознат од теоретичара жанра, за аутора квалитетног и за жанр значајног опуса. Објављивање књига у којима су сакупљене његове приче, односно поезија и импозантна преписка (сматра се да је написао око 100.000 писама од којих су многа имала и до 40 страна!), филмске или стрип адаптације неких дела заједно са критичким освртима на његово дело те библиографско-публицистичким хроникама његовог живота, учинило је Лавркафта краја 20. века препознатљивом фигуром културне сцене.

Широку публику константно привлаче биографије уметника, писаца, сликара, композитора, глумаца... Разлози за ово интересовање различити су, од покушаја да се разуме нечија судбина односно открије „кључ“ уметниковог опуса, до пуке жеље да се завири у туђу интиму и открије „прљави веш“. Наравно, као што и „обични људи“ воде и занимљиве и досадне животе тако ни уметници нису само боеми и вагабунди већ могу бити и људи сасвим просечних навика и понашања; „несташлуци“ и „досадан живот“ нису услови или гаранција да ће уметник бити успешан а његово дело ваљано. Чини се да су интересовања за животе писаца хорора врло живахна уз обавезна питања о инспирацији и ономе што такве писце плаши (уз жељно очекивања шокантних одговора).

Стрип „Лавкрафт“ (оригинално објављен 2014) рађен по сценарију Ханса Родионофа, који је адаптирао Киф Гифен а нацртао Енрике Брећа (код нас издавач „Darkwood“, Београд 2016) својеврсна је мешавина чињеница из пишчевог живота и препознатљивих елемената његове прозе. Како то у „Предговору“ тврди режисер Џон Карпентер,  „причу посебно оснажује то што су догађаји из Лавкрафтовог живота савесно представљени. Лудило, необично одрастање, промашене везе - све је засновано на чињеницама. Једина слобода је узета приликом одређивања разлога за лудило и пропаст његових веза“.

Албум започиње нервним сломом Лавкрафтовог оца после кога бива смештен у луднуцу у којој ће и умрети. Лавкрафт одраста са теткама и дедом који му пред спавање чита страшне приче. Дечака који је изузетно интелигентан за свој узраст мајка облачи као девојчицу; он је, упркос сталним ноћним кошмарима, опчињен књигом „Некрономикон“ Абдула Алхазреда, „лудог Арапина“, за коју мајка тврди да је зла и да је треба спалити. Лавкрафт бежи од куће и скрива књигу на непостојећем месту - у Аркаму. Након што зла чудовишта убију Лавкрафтовог деду он враћа „Некрономикон“ и почиње, мада га кошмари и даље муче, да пише приче које продаје „простачком магазину“.

Издавачи су врло задовољни причама иако су писане старинским, превише китњастим стилом. Предлажу му да сретне опсенара Харија Худинија који има неке идеје за приче. Сусрет не пролази добро, али на улици онесвешћеном Лавркафту помаже млада Соња са којом ће се он зближити а касније, након што његова мајка доживи нервни слом (јер је читала „Некрономикон“) и буде смештене у исту лудницу у којој је био и њен муж, пар ће се преселити у Њујорк и „озаконити везу“.

Соња је врло стрпљива са Лавкрафтом, али су кошмари и неуротично понашање све чешћи па се брак распада и Лавкрафт намерава да се врати у родни Провиденс. Ипак, пре тога, он ће са Соњом отићи у Аркам да ослободи мајку и сукоби се са Древнима, немилосрдним „љигавим грозотама“ које владају другим димензијама, а у овај свет долазе кад се отвори капија: то је увек када неко чита проклети „Некрономикон“.  У фантазмагоријском бегу Лавкрафт губи мајку и среће свог циничног двојника, а на јави се растаје са Соњом вољан да спали „Некрономикон“ и да у своје приче унесе мантре које ће, кад год их неко чита, држати капију затвореном.

И... „Засад је капија остала затворена.“

Низање реалних епизода и кошмара сугерише паралелно постојање универзума који се преплићу све док се капија не отвори и затвори. Митологија круцијалне књиге тајних знања један је кључних елемената приче и наставак је средњевековних херметичких учења које ће богато надоградити Борхес и постмодернисти. И концепт Лавкрафтове биографије из овог стрипа је на том трагу.

Енрике Брећа је користећи различите ликовне технике (цртеж и акварел) мајсторски визуелизовао призоре из „обичне стварности“, исликане примиреним тоновима, и оне из кошмара, живих, интензивних боја. Уз то, кошмари су на таблама са црним оквиром а прича из „Некрономикона“ у црвеном оквиру. Успешност ликовног сегмента албума унеколико нарушава препознатљивост чудовишта која су на трагу раније виђених решења.

Албум „Лавкрафт“ је фиктивно-реална биографија познатог писца која свакако заслужује читалачко-гледалачку пажњу и као самостално дело и као могући увод у сусрет са Лавкрафтовом прозом.

Илија Бакић