INTERVJU
GLUMICA MILICA GOJKOVIĆ O ULOZI NOVINARKE DANICE MANDIĆ: Mislila sam da je serija „Sablja” smeo poduhvat
Serija „Sablja” koja govori o ubistvu Zorana Đinđića i ispituje ulogu zemunskog klana i JSO u tom atentatu emituje se na prvom programu Radio-televizije Srbije vikendom od 20 časova, kao i na striming platformi Maks, gde svakog ponedeljka u ponudu stižu po dve nove epizode.
Serija je smeštena u 2003. godinu i prati dane nakon ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića, ali nas vraća i u događaje koji su se odvili pre atentata. Novinarku Danicu Mandić, koja pokušava da otkrije pravu pozadinu atentata, tumači glumica Milica Gojković, koja je u intervjuu za naš list otkrila kako joj se dopala ideja da se snimi jedna serija koja će govoriti o događajima iz naše bliske prošlosti i nečemu što je i sama, doduše kao dete, doživela.
– Kada sam pre nekoliko godina čula da reditelji Vladimir Tagić i Goran Stanković rade na scenariju za seriju „Sablja”, prvo sam pomislila kako je to smeo poduhvat, a onda sam, znajući koliko su daroviti, temeljni i posvećeni, poželela da budem deo iste. Bez obzira na naše godine te 2003. godine, to što smo bili svedoci tog trenutka ima, za mene, posebnu težinu. Vladimir i Goran su uspeli da ponovo, na neki način, osvetle taj događaj, ali i da usmere pažnju na lične priče, prikazujući kako su i obični ljudi doživeli momenat koji nam je svima zauvek promenio živote. Pri tome, ostavili su dovoljno prostora da se nakon gledanja zapitamo gde smo kao društvo danas.
Kako ste vi kao dete osetili tu atmosferu nakon atentata na Zorana Đinđića i kakva vam sećanja taj period izaziva?
– Kao dete, bila sam zbunjena i pomalo uplašena, jer je atmosfera oko mene naglo postala potpuno drugačija, gotovo preko noći. Sećam se pre svega svojih ukućana, nastavnika... svi su odjednom promenili ton kojim su razgovarali, kao da su pokušavali od nas nešto da sakriju, osećala se napetost, utučenost... Nisam imala nikakvu kontrolu nad tim šta se dešava, niti sam mogla da razumem sve posledice tog tragičnog događaja. Iako se u našoj kući uvek otvoreno pričalo o politici, ovoga puta to nije bio slučaj, pa sam onda nekako sama pokušavala da artikulišem svoja osećanja. Kada ste dete nemate mnogo izbora, ćutite, pamtite i čekate da sve prođe. Danas, kada mi se ukazala prilika da dublje zaronim u taj period, granica između sećanja i onoga što se u meni formiralo tokom godina postaje pomalo mutna, ali ono što je sigurno utisnuto su tuga i osećaj beznađa.
Prilika za domaću kinematografiju
Serija se, osim na RTS-u, uporedo emituje i na HBO platformi Maks. Koliko takvo „iskakanje” jednog domaćeg projekta na inostrano tržište može da doprinese i donese srpskoj kinematografiji?
– Velika je čast što se naša serija, osim na RTS-u, našla i na HBO Maks platformi. To je zaista značajna prilika za domaću kinematografiju. Takav iskorak pruža veću vidljivost, ali i šansu da naš rad bude prepoznat van granica Srbije. Kroz ovakve platforme, naši projekti mogu da dopru do šire publike, to potencijalno otvara i mogućnosti za dalje saradnje, bilo u vidu koprodukcija, bilo u distribuciji. Pored toga, ovo je sjajan način da se srpska kultura, istorija i svakodnevni život predstave međunarodnoj javnosti, što može povećati interes za srpskim filmovima i serijama u budućnosti.
Da li vam je istraživanje celog tog stanja, u kojem se zemlja nalazila u vreme radnje serije, pomoglo da lakše kreirate lik koji je zapravo fikcija, a odražava borbu sa savešću i odgovornošću?
– Bez obzira na moje godine, na neki način sam bila svedok te tragedije. Iako nisam mogla potpuno da razumem sve što se dešavalo u tom trenutku, scene straha, tuge, neverice i opšteg šoka ostale su duboko urezane u moju svest. To sećanje, zajedno sa istraživačkim radom na seriji, pomoglo mi je da kreiram lik Danice kao osobu koja se bori sa sopstvenim dilemama, pitanjima odgovornosti, krivice i moralnih izbora.
Progovoriti kroz Danicu za mene je značilo i progovoriti u ime svih onih koji su, svojim delovanjem oblikovali naše sećanje na taj period
Sve češće u Srbiji gledamo biografske priče na malim ekranima i velikom platnu. Jesu li one, same po sebi, izazov za glumce koji igraju u njima?
– Takvi projekti, čini mi se, nose posebnu odgovornost, a najveći teret obično pada na glumce. Oživeti stvarne ljude, često javne ličnosti koje su možda i deo kolektivnog sećanja, nije jednostavan zadatak. Važno je da što verodostojnije prenesete suštinu te osobe, njene, dileme, borbe, ali i da zadržite poštovanje prema tome što ona jeste ili je bila. Glumac treba da nađe meru, da izbegne puku imitaciju, ali i da zadrži ljudsku dimenziju lika. Pritisak, čini mi se, dolazi i od publike, jer očekuju određen nivo autentičnosti, mada to može dati dodatnu motivaciju.
Do sada, nažalost, nisam imala priliku da igram neku istorijsku ličnost, ali biografske priče su mi izuzetno uzbudljive. One nas podsećaju na to kako pojedinci ostavljaju trag u istoriji i kulturi, a snimajući takve serije i filmove, mi zapravo prenosimo te priče na nove generacije.
Koje dosadašnje glumačko iskustvo vas je do sada najviše privatno promenilo i pomerilo?
– Često sam i u pozorištu i na televiziji dobijala da igram ljude sa margine. Uvek sam imala potrebu da se potpuno poistovetim sa njima, da razumem uzroke njihove nesreće, njihovog nezadovoljstva i prelaska na onu stranu zakona, ali svaka uloga vam pruža mogućnost da vas pomeri i promeni na neki način, da pre svega bolje razumete i prihvatite sebe. Važno mi je da sve one od mene zahtevaju potpuno otvaranje, introspekciju i preispitivanje. Taj proces otkrivanja novih slojeva svog bića kroz svaki lik pruža mi veliko zadovoljstvo. Na tom putu, često se dešava da promenim svoj pogled na život, jer se između ostalog suočavate sa delovima sebe koje možda inače ne biste pokrenuli i istražili.
Uspevate li da se, izlazeći iz jednog karaktera u drugi, izmestite izvan granice sopstvenog ega ne biste li uspeli da pronađete istinu, za kojom glumci, kako često ističu, tragaju kroz svoj posao i pokušavate li da je ublažite onda kada ona u „kopanju” po ličnosti zaboli?
– „Kopanje” po sebi ne znači nužno da će biti bola. Svaka uloga koju stvaram, sve njene unutrašnje borbe, dileme, svi strahovi... zapravo su već deo mene, čak i kada igram potpuno suprotan karakter od onog što sam ja. Ne mislim da to mora da bude bolno, naprotiv, ume da bude vrlo oslobađajuće. Kada shvatimo da je istina uvek tu, u nama, i da nije nešto za čim treba da tragamo negde izvan sebe, već nešto što treba da prepoznamo i oslobodimo iznutra, proces postaje mnogo lakši. Tu nema mesta stidu i strahu, već radoznalosti i otvorenosti. Na nama je da se oslobodimo svih blokada i ograničenja, da se suočimo sa sobom, istražimo unutrašnje svetove i pustimo da oni progovore. Zapravo, „kopanje” nas samo čini potpunijim jer se na neki način iznova upoznajemo sa sobom.
Mnoge vaše kolege prati usud da ih zbog uloge koja ih obeleži reditelji stavljaju u „kalupe”. Kako se borite protiv toga da svakom svojom ulogom ne upadnete u manir već da glumom iznova pronalazite nove karaktere?
– Čini mi se da ovaj „problem” postaje sve češći i, iako nisam sigurna čija je to greška, smatram da reditelji jednim delom imaju značajnu ulogu u tom procesu, naročito tokom kastinga. Nažalost, vremena za temeljne kastinge i probe gotovo da nema, pa na kraju posegnu za „sigurnom” opcijom. Retki su oni koji će „rizikovati”, ali i koji će u vama prepoznati nešto što ni sami niste sigurni da posedujete, ali upravo vas takvi reditelji podstiču da se razvijate i istražujete nove dimenzije kao glumci, uzajamno poverenje može biti vrlo inspirativno i to je velika sreća. Ako se, ipak, dogodi da nas stave u neki kalup, naš zadatak je da ne budemo lenji, već da pronađemo nove nijanse u svakoj ulozi i da se trudimo da svaki put donesemo nešto drugačije. U tom procesu, važno je da se ne bojimo da testiramo granice svojih sposobnosti. Samo onda kada izađemo iz zone u kojoj nam je udobno možemo da napravimo nešto autentično.
Vladimir Bijelić
