Intervju sa Slobodanom Šnajderom: Svi imamo svoja zatamnjenja

Ovaj roman o sudbini folksdojčera vrlo brzo je doživeo i drugo izdanje, ali kod nas još nije objavljen. Šnajder je o ovom romanu, kao gost juče završenog “Prosefesta”, govorio pred publikom svoje generacije, ali i u susretu sa mlađima, srednjoškolcima Gimnazije “Isidora Sekulić”.

Roman se događa u Poljskoj...

– Središnji deo se događa u Poljskoj. Sticajem neobičnih okolnosti, glavni lik romana Georg Kempf mobilisan je i bačen u Poljsku u proleće ’43. To je mogla biti i Rusija, i Kraljevina Jugoslavija, mogao je završiti i u diviziji Princ Eugen. Ali nije, ovo je Poljska, što je podrazumevalo naročito zahtevna istraživanja konteksta. Poljska situacija je strašno komplikovana, poljska istorija je tragična, gora je, ako to može biti, od istorije Hrvata i Srba. Srednji deo romana je ono što glavni junak zove “moj mali poljski rat”, najgori odsek ratišta u Drugom svetskom ratu. Knjiga je ujedno i deklaracija o ljubavi za Poljsku, uz jednu ogradu... znate, malo je koja ljubav savršena. Da biste zaista voleli, morate biti delom slepi. Nemoguće je, međutim, biti slep, u aspektu poljskog antisemitizma. Dakle, volim jako Poljsku, ali istovremeno odbijam da razumem njen trajni i pučki i elitarni antisemitizam. On je, velim, prisutan i danas, kad Židova više u Poljskoj praktično ni nema.

Otkud to da se baš danas bavite tom temom?

– U mom slučaju pod danas se podrazumeva pedeset godina. Ja vam, manje-više, prodajem isto brašno već pola veka. Očito iz tog brašna neće biti neka naročita pogača, ali meljem svoje. Nije prisutan interes za genocid, ovaj ili onaj, kod mene od juče. Međutim, kad se radi o Poljskoj, onda se ta tema na tragičan način premoćno nameće. Imate narod koji je apsolutna žrtva, i to s obe strane, oduvek - bio to pruski imperijalizam, ili velikodržavni, carski, ruski, bio to Staljin ili Hitler, nju su trgali.  Ta Poljska je fenomen. O tome da je Poljska fenomen, narod koji živi u sedam država, imate rečenicu u “Hrvatskom Faustu”, a taj je komad izašao 1981.

Nije, dakle, ta opsesija od juče, ali kad uđete preko njihovih izvora “nota bene”, koji postoje, nisam siguran da oni imaju puno pravo građanstva u današnjoj Poljskoj, kao što ih nemaju ni u Mađarskoj, niti u Hrvatskoj. Imamo svi svoja zatamnjenja, koja naročito jako ne želimo. To je, recimo, antisemitizam. Međutim, izvore koje sam čitao, u nemačkim prevodima, oni glavni jesu baš poljski, što znači da je taj predmet virulentan, i da i najbolje njihove glave muči.

Manje se zna da su Jevreji u Poljskoj stradali i posle Drugog svetskog rata?

– To je pogotovo grozno. Stradavali su “an mas”. Tu možemo povući paralelu, naravno, Poljacima bi bila posebno nedraga, da kod Hrvata i Srba, tog pučkog antisemitizma, koji u kombinaciji s elitarnim, klerikalnim, dovodi do pogroma, do užasa, pa do genocida, sve do dolaska Pavelića, ili Nedića, ipak nije bio. Naš je antisemitizam naučen. Hteli su biti papskiji od pape. Međutim, u narodu to ne ide dalje od viceva, kao što postoje vicevi o Crncima. To možda nije sasvim bezazleno, ali ne dovodi do pogroma. Ali kad krene pola grada na židovski geto i smrvi ga, kao što je bilo u Poljskoj, nezavisno od toga govorimo li o ratu, periodu nakon rata, a naravno i pre rata, onda je to druga priča... 

Čovek jedne drame i jedne knjige

– Nisam uopšte prisutan u pozorištu. Mene u hrvatskom teatru nema. Poslednja aktivna predstava je bila u Novom Sadu. Jel’ to doć’ daleko od Zagreba? Jeste, valjda. U Zagrebu me u teatru nema deset godina, u mom rodnom gradu. Ali se igraju scenariji filmova koji će biti snimljeni, pa scenariji filmova koji jesu snimljeni, pa nekakvi šou programi, pa imate Frljića s kojim ne znam što bih započeo apsolutno, otvoreno govoreći, ni on ne zna što bi s mojim tekstovima. I to vam je repertoar. U što bih ja mogao, gde bih se ja mogao uklopiti? No, ja se s tim pomirujem. Rekao sam da se čini da sam ja čovek jedne drame i jedne knjige. Da nisam napisao ovu knjigu, bio bih anoniman.     

Koliko su se sami Poljaci suočavali s tim?

– Slika je dvostruka u romanu, ona pokazuje, na osnovu izvora koje sam prošao, poljske seljake koji skrivaju Židove, i zovu ih „mačke” u žargonu, jer su mačke noćne životinje, a i Židovi su mogli da izlaze samo noću. Ali, naravno, postoji i ta nesimpatična pojava da su denuncirali za novac.

Kao piscu vam je i danas važno da govorite o bitnim stvarima?

– Zašto bismo inače trošili papir? Možete pokušati da zaradite novac. Ali, gotovo svi drugi načini zarađivanja novca su bolji. Pretvoriti papir u stvarni novac nekom alhemijom ala Todorić milijardu puta je efikasnije nego pokušati prodati rukopis. Dakle, zaboravimo na materijalni interes. Ali, moguće je govoriti o nekakvom spoznajnom Erosu, koji se može baviti bitnim stvarima, za razliku od Erosa, kao takvog, koje nisu lepe, odnosno ne mogu biti u normalnim okolnostima predmet požude. Ali, opet i kada su u pitanju najstrašnije stvari, kad shvatite sklop -  o tome je i Breht govorio - možete govoriti o nekoj spoznajnoj radosti, iako su zaključci strašni. Mene vodi ta vrsta erotike, zato istražujem za ovaj roman situaciju Poljaka, folksdojčera, istražujem socijalizam ’45, i rasap devedesete. Onda čitalac, prema svom životu, traži neke odgovore, koji su zapravo njegova pitanja, njegov život.

Gro čitalaca ove knjige su, mislim, moja generacija. Zato me jako raduje kad dođu deca koja se teško mogu orijentisati i za koju stvari, koje mi podrazumevamo, ostaju zamagljene, čak delom svojevoljno, od strane ovih ili onih. U tom smislu je ovaj novosadski „Prosefest” posebno - ako kažem šarmantan, to će zvučati kao fraza – ali dragocen za nas koji pišemo za idealnog čitaoca. Mada moram priznati da idealni čitalac mog romana teško da može biti neko do dvadeset godina, jer nema iskustva, i mora uložiti veći napor, ali kad se probije kroz štivo, onda me time “kupi”. 

Ali, i vi ste verovatno kao mlad čovek čitali o Nepoleonu, koji pripada istoriji?  

– U ovom romanu je to važno, jer Kempf na dosta dobrom mestu, pred smrt, potcrtava jedno čudnovato, znakovito, reklo bi se na novohrvatskom, mesto iz Tolstojevog “Rata i mira”, gde Tolstoj tačno opisuje razloge poraza Hitlera. Faktor prostora. Da Hitleru niko nije pokazao to mesto, bizarno je. Tako je to gledao junak mog romana iz najveće blizine, to je rasap od Staljingrada, ili od bitke kod Kurdska, kad on postaje jasan i laiku u vojnim stvarima. On najedanput zaprepašćen otkrije da je Tolstoj prognozirao šta će se dogoditi, na primeru Napoleona koji je srljao s ogromnim uspesima u početku, kao Hitler, da bi stao kod Moskve. Kao i Hitler 1941. u decembru, mi svi mislimo na Staljingrad i Kurdsk, a to su finalne tačke tog poraza. Obrazovanim generalima Prusima bilo je jasno da je rat izgubljen već 1941. kad je Vermaht stao pred Moskvom

N. Pejčić