BOŠKO KRSTIĆ, KNJIŽEVNIK: Prednosti i mane života postrance

Prozni pisac, esejista, dokumentarista, publicista, autor više monografija, urednik književnog časopisa “Rukoveti” Boško Krstić (1947) živi i radi u Subotici. Većina njegovih knjiga objavljena je na srpskom i mađarskom, “i odišu mešanjem različitih kultura, istorijom, promenama granica i sudbinama ljudi”. Prvu knjigu objavio je kao četrdesetogodišnjak (zbirka eseja “Subotičke senke”), a usledile su još tri u istom žanru, zatim tri romana i drama za decu.

Vaša zbirka eseja “Srebrni oksid”, u izdanju beogradskog “Arhipelaga”, pomalo liči na sabiranje ličnih uspomena, da ih ne prekrije oksid vremena. Koji čitaoci će najbolje razumeti ono o čemu ste pisali?

- Za knjigu „imaginarnih dokumenata“ nazvanu „Srebrni oksid“ jedna je kritičarka napisala da nije za mlade nego za starije. I da je konzervativna (bože, još juče sam bio mlad i „moderan“). Ne znam. Savremena literatura je ispeglala „žanrove“. Stvorena je čitalačka publika koja u jednoj knjizi zahteva sve – istoriju, mitove, ljubavne zaplete, kriminal, svetske zavere. Kako kaže moj prijatelj Oto Tolnai, danas se ne pišu knjige već samo bestseleri. No, ne strahujem od nečitanja, ko se bude latio ove knjige, i ona će se „latiti“ njega.

Živite i stvarate izvan kulturnog epicentra, ako se tako može nazvati Beograd. Koje su prednosti a koje mane te pozicije?

- Kad živite postrance, recimo u provinciji (iako je večito pitanje, a gde je to?), postoje dve opasnosti: jedno je da vam dosadi mesto, grad u kome živite, a drugo da vi dosadite tom gradu. Pisac večito dograđuje svoj grad u književnom svetu koji je sam stvorio. Vidi ga čas ovako, čas onako: čas dobrim, čas zlim; čas malim, čas veličanstvenim. A grad svog pisca sreće na pijaci, u kafani, u slabosti, u nevolji, čas ga slavi, čas ponižava. Možda je prednost života „postrance“ što sami određujete brzinu kojom ćete trčati, dok se tamo u centrima gladijatorski slamaju ko će stići prvi. Ali je nevolja slična - vaša da ne usporite previše, a njihova da se ne slome u često uzaludnoj trci.

Pisanje nije posao, to je stanje, možda stanje duha. Dvostruki život, u svetu koji jeste, i u svetu koji ste stvorili knjigama. A onda nije važno gde je to mesto i gde je taj svet. A pisati se mora...

Veliki deo  književnog stvaralaštva i istraživanja u ovoj oblasti posvetili ste Danilu Kišu, koji je svojevremeno zapisao da „u svetu nema pravde za ljude, pa čak ni za mačiće”.

- Patnja je toliko uobičajena, svakodnevna pojava na ovom prostoru da smo jednostavno prestali da je osećamo i primećujemo u punoj meri. Mislim da je Kiš jedan od onih koji nam je vratio sposobnost da je prepoznamo, da otvoreno otkrivamo njene uzroke, da joj se suprotstavimo, na kraju, i da neprikriveno patimo. Pri tom je uspeo da o tome progovori  svakom razumljivim jezikom, što ga i čini tako prihvaćenim u Evropi. Možda to treba i posebno istaći, tu razumljivost, podudarnu kao krvna grupa svim ljudima. Zato bih i rekao da Kiš nije samo evropski pisac, već srpski pisac evropske razumljivosti i vrednosti.

Ovim prostorom koji zovemo Evropa i dalje kloparaju vozovi, ali različitih voznih redova, smisla putovanja i putnika. O obale mediteranske Evrope razbijaju se pretrpani krhki čamci nesrećnika koji hoće da se po svaku cenu dokopaju njenih obala bežeći iz svojih paklova, a negde na severu vozovi kao amfibije prolaze kroz planine i tunele ispod mora dok putnici prekraćuju ionako prekratko vreme putovanja čitajući tragedije sa svog, evropskog juga ili s Balkana. Priče se ponavljaju, i u životu i u knjigama.

Dugogodišnji ste urednik književnog časopisa “Rukoveti” , koji u Subotici izlazi već šest decenija. Kako  opstajete do danas?

- Časopisi su fenomen koji živi od večite pretnje gašenje i nestanka. Pa iako smo skloni da blagonaklono gledamo na ovog „pacijenta“, i da brzopleto zaključimo kako je opet (ili još uvek) u krizi, ozbiljnijom analizom ćemo utvrditi da je danas časopisa više nego ikada. Ko pokrene bilo kakvu inicijativu (političku uglavnom) pokrene i časopis. Samo je malo njih sačuvalo ili stvorilo „lični opis“ i „karakterne crte“. „Rukovet“, časopis koji uređujem, navršio je šezdeset godina neprekidnog izlaženja i čini mi se da je u tome uspeo.

U Srbiji se godišnje objavi između tri i četiri hiljade novih književnih  naslova. Mnogo ili malo?

- Očekujemo knjigu koja će nas objasniti i nama samima i drugima, posle koje će poteći čista voda i sve nam postati jasno, i prošlost i budućnost. Naša su očekivanja ogromna, bojim se da ih ne bi sada ispunili ni Andrić, ni Crnjanski, ni Kiš, zajedno! A nad svima lebdi pitanje: da li ćemo uopšte prepoznati takvu knjigu ako se ipak pojavi.

Radmila Lotina

Dan kada je plakala cela makarska plaža

- Drugi put sam bio na moru posle beogradskih demonstracija 1968. Jednog dana zaplakala je cela makarska plaža. Tog dana su snage istočnog bloka ušle u Prag, a nisam znao da su najbrojniji turisti na Jadranu bili Česi. To, plač stotina ljudi na sunčanoj plaži, to je danas moja slika 68. Sve se ubrzava i slika ovog sveta je sve više i više. I lepih i strašnih. Sve se one sklapaju, montiraju u neki film, ali bez pravog reditelja i montažera. Bojim se da to ne bude film naših današnjih života.