Handke: Srbija je unapred bila proglašena za neprijatelja
NOVI SAD: „Moja je želja uvek bila da se odvojim i sam opažam svet. Ja sam pisac predela i ljudi, zanima me koliko se oni međusobno razlikuju. Ne verujem u istoriju, niti mislim da se iz istorije nešto može naučiti. Verujem samo u prirodu, i ljudsku prirodu. To je za mene književnost”, ispričao je čuveni Peter Handke tokom razgovora sa učenicima Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj” organizovanog pod okriljem 11. Međunarodnog festivala „Prosefest”.
Za austrijskog prozaistu, esejistu, dramskog pisca, ovogodišnjeg laureata Nagrade „Milovan Vidaković”... „čitanje je tajna”, a poštovanje literatute svake zemlje, svakog jezika, pitanje ne samo elementarne pristojnosti, već i književne pismenosti.
“Od pisaca sa ovih prostora volim Aleksandra Tišmu, Miloša Crnjanskog, Prešerna... Paradoksalno je da sam zbog rata na prostoru bivše Jugoslavije mnogo bolje upoznao i Ivu Andrića. Čitao sam ga i ranije, ali očigledno ne dovoljno dobro. Andrić je kao pisac imao ogroman ego, ali je sav taj ego pretočio u vrhunsko pripovedanje. „Travnička hronika” i „Na Drini ćuprija” su romani iz samog vrha svetske književnosti, a njegove novele su na nivou jednog Čehova po poznavanju ljudske duše...”, rekao je Handke.
Gimnazijalci-moderatori su se odlično pripremili za razgovor, pa se kroz Handkeove odgovore na njihova pitanja moglo dosta saznati o pogledima na književnost – i ne samo književnost – jednog od najznačajnijih evropskih autora...
U Matici sa školarcima iz Orahovca i Velike Hoče
Peter Handke je posetio Maticu srpsku u isto vreme kada su gosti naše najstarije kulturne i naučne institucije bili osnovci i gimnazijalci iz Velike Hoče i Orahovca i njihovi profesori.
„Naša kuća je i Handkeova kuća za sva vremena”, rekao je predsednik Matice srpske prof. dr Dragan Stanić zahvaljujući se velikom austrijskom piscu i intelektualcu na svemu što je učinio za srpski narod „osetivši šta znači nepravda i zbog nje se izvinivši u ime celog nemačkog jezičkog prostora”.
Stanić je tom prilikom Handkeu poklonio majicu s logom „Letopis Matice srpske”, a darovi su piscu eseja „Pravda za Srbiju” stigli i sa Kosova – uskršnja jaja i manastirsko vino.
“Kamijev „Stranac” je imao na mene veliki uticaj. Ali nisam egzistencijalista, nego esencijalista sa mnogo neesencijalnih stvari u sebi. Da mi je važno samo esencijalno, postao bih papa. Ali siromašni papa. Lenjin je rekao: Svako prema svojim sposobnostima. A ja sam za to da se svako meri prema svojim nesposobnostima. Jer, ja ne mogu da, poput nekih pesnika, bezuslovno tvrdim: Ovo je žuto, a crven sam ja. I priznajem da sam ponosan na ono što ne mogu“, dodaje slavni pisac.
Analizirajući vlastiti spisateljski stil, Handke je saglasan sa ocenama da „nije lak za čitanje”...
“Kada si mlad, pišeš kratke rečenice. Kako stariš, one su sve duže. I da sada pišem kratke rečenice, osećao bih se kao švindler, prevarant. Mada, i žena mi često govori da bi trebalo da pišem kraće. Ali ne mogu. Ipak ja nisam autor krimića... Mnogi pisci danas pišu žurnalističkim jezikom. Uvek sam bio protiv toga. Poetski jezik je jezik duše. Ili krik...”, veli Handke.
Govoreći o vremenu kada ga je deo evropske političke ali i intelektualne elite zbog eseja „Pravda za Srbe” praktično stavio na „crnu listu”, osporavajući ga čak i kao književnika, Handke je ispričao da se sada zbog toga niti kaje, niti oseća zadovoljstvo.
“Samo sam učinio ono što mislim da je dužnost pisca. Digao sam glas. Hteo sam da pišem i pisao sam! Reč po reč sam opisao kako je to bilo ovde u jesen 1995. I ispao je skandal. Jer, Srbija je unapred bila proglašena za neprijatelja”, dodaje.
Parafrazirajući čuvenu rečenicu britanskog političara Artura Ponsonbija da „u ratu prva strada istina”, Handke je rekao da u ratu zapravo prvi strada – jezik. „Jer, jezikom se govori istina”...
”Čuveni mađarski pisac Peter Esterhazi je jednom ljutito za mene rekao: „Handke je s raspadom SFRJ izgubio svoju igračku”. I bio je u pravu. Ali nisu sve igračke iste. I neke igre su mnogo važnije od drugih. Inače, ja još uvek govorim srpskohrvatski, jer je to jezik moje mladosti. I moram priznati da mi je apsurdno da se od tog, po meni jednog jezika, sad prave srpski, hrvatski, bosanski, crnogorski”, zaključio je Handke.
Miroslav Stajić