Intervju: Laslo Darvaši, dobitnik nagrade Aleksandar Tišma

Kakav će literarni doživljaj ponuditi nagrađena zbirka od 35 novela „Zimsko jutro. Bog. Domovina. Porodica”, koju će u prevodu Arpada Vicka objaviti „Akademska knjiga”, da se naslutiti tek prema utiscima žirija koji su činili Ilma Rakuza, Đerđ Konrad, Peter Handke, Vladislava Gordić Petković i Matijas Enar.

I u ovoj knjizi su, prema rečima žirija, sudbine kafkijanski apsurdne, a košmarni svetovi ujedno šokantni i fascinantni. Ko su likovi i šta je njihova spona?

Protagonisti ovih novela su uglavnom mali, obični ljudi. Žive po salašima, nasred pustare. U velikim gradovima se muvaju bez cilja i smera, u mračnim građanskim najamnim palatama žmirkaju na prošlost. Umiru u betonskim stanovima. Žive u varošicama, po palankama, od ćoška do ćoška, kao da su, recimo, na Paliću ili u Horgošu, gde se rodio i Aleksandar Tišma. Ali radnja novele koja je pročitana na srpskom prilikom uručivanja nagrade u zdanju Matice srpske, na primer, događa se na Jadranu. Tamo, na obali mora, u plavetnilu i na vrelini. Tamo sam je i izmislio. Spontano se odigrala kad sam ugledao jednog muškarca s kćerkom koja je čudno klimala ogromnom glavom.

Pominje se da priče, često brutalne, nepristrasno govore o onome što boli, ali ne tražeći neprijatelja. Da li je brutalanost u takvom pripovedanju neizbežna?

Ništa nije obavezno, ništa nije neizbežno. Hoću da govorim o jednoj porodici u kojoj roditelji gube svoje dete. Hoću da govorim o jednom detetu, malom Romu, koji mora da nauči kako da obriše zadnjicu. Hoću da govorim o jednoj devojci koja ispraća svoju majku, na samrti, na drugu stranu. Ja ne tražim suvišno zlo, zaista ne tražim, nego naprosto prepričavam ono što vidim i doživljavam. I prepričavam tako da izbegnem stilsku adekvatnost i površnost događaja. To su realistični tekstovi, svakodnevni, govore o načinu na koji duša funkcioniše. Naravno, naš najbrutalniji doživljaj je rat. Ali ponekad i svakodnevice, u određenim situacijama i relacijama, predstavljaju istu brutalnost. Mir, svakodnevica, red, nered, vera, nevera – sve je to sazdano od ljudi, a čovek je ponekad veoma surov, a surovo je i to što se čoveku dešava.

Na dodeli nagrade rekli ste da odeću pakla ponekad nalazimo u ličnom garderoberu, postavivši pitanje: „Ko se još nije pod ovim podnebljem šetao ruku pod ruku s đavolom?” Znači li to da u ovom buretu baruta zvanom Balkan, eks-Jugoslavija ili nekako drugačije nema nevinih?

Ne znam, zaista ne znam. Mislim da žrtva zaslužuje poštovanje. Ja sam živeo u mirno doba i zbog toga mogu za sebe reći da sam veliki srećnik. Srećnik sam i zbog toga što sam doživeo promenu političkog sistema, pad komunizma. A nisam srećan što sam morao doživeti da se u mojoj zemlji, u  svim segmentima društva i kulture, vode pravi ratovi u duhu određenih nacionalističkih načela. Ako se pitamo ko može da bude nedužan, a ko ne, treba da se osvrnemo unazad. I živeti u miru, hteti mir je teško; mir treba učiti, mir čine mnoge sitnice, mnoge nagodbe, mnoge složene stvari. Možda je danas najveći zadatak Srbije upravo da to nauči, a ne da proučava pitanja nedužnosti i grešnosti. Recimo, video sam jedan ogroman plakat sa portretom dobroćudnog gospodina Šešelja, u centru grada.

Iako izdavač i čitalac pođednako traže roman, kao što ste rekli, vi gotovo da ste se opredelili za kratku formu, budući da u svojoj bibliografiji imate bar sedam zbirki priča. Smatrate li da je suština onog što treba da se iskaže tek u fragmentima?

Pisao sam ja i romane, među kojima ima onih skromnijeg obima, ali i podebelih, na primer. Skoro u svakom je mnoštvo protagonista srpskog imena i prezimena, budući da se dotiču srpske mitologije. Upravo sad privodim kraju pisanje jednog kraćeg romana koji citira Klajsta i njegovog „Mihaela Kolhasa” i koji, bar sam imao takvu nameru, govori o svagdašnjim odnosima vlasti. Vlast i ličnost. Vlast i nagodba. Izdaja. Ali za mene je novela, kao žanr, veoma značajna. Šteta što nije priznata, što je tek umereno preferiraju. Treba napisati sto jednu novelu da bi jedna provirila kroz prozor, da je i stanari vide, primete, da ih opeče tako da je nikad ne zaborave. U redu, romanu je lakši posao na tržištu. Ali šta potom? Lepo otkaska i on na konju zaborava. Veoma mnogo se piše. Veoma je mnogo pisaca. Nije računar značio, kako se pre dvadesetak godina galamilo i proricalo, najveću opasnost, već sveopšti, ako vam se više dopada, globalni damping. Svet je danas takav da svega ima mnogo više no što je potrebno. Ali zaista svega, mleka, mesa, plastičnih flaša, pisaca. A novela je ostala mala. Bori se, kao neka malena barka, jedan splav nasred okeana. Primetio bih još samo to da je ova borba nadasve plemenita. Ponekad se to i vidi. Upravo to je Nagrada „Aleksandar Tišma”.

Šta vam znači simbolika datuma kada ste dobili nagradu, 24. juna, i samog imena našeg književnika, koji je istog dana, ali ratne 1992. godine, organizovao u Novom Sadu javni skup „Molitva za mir”, u kojem je učestvovalo svih devet verskih konfesija?

Bila je to jedna veličanstvena politička i psihološka akcija. Jedan predivan idealistički gest jer nije izvesno da je na bilo šta uticao. Ali to i nije najbitnije. Mnoštvo naših napora i htenja nema željeni uticaj ili ne deluje odmah. U ovakvim slučajevima, u kojima bi trebalo pomiriti viševekovne napetosti, ti napori ne mogu baš odmah doneti dobitak. Čovek najčešće zaluta, ali ipak nije suvišno da makar i naknadno pogledamo koji bi put bio ispravan. Ono što čovek od Tišme može naučiti, a to je pod ovim podnebljem najviše: da zapazi, da vidi i ono što nije slično njemu, odnosno, da želi da vidi drugog. Videti ostale, one koji su drugačiji i, naposletku, kako onog drugog osloviti. Velika je to stvar i, bez obzira na to da li je uzaludna ili nije, treba pokušati.

Slađana Milačić