ARHIV VOJVODINE OBJAVIO MONOGRAFIJU POSVEĆENU VOJI STANIĆU U POVODU NJEGOVOG 100. ROĐENDANA Slikar koji nas je učio da gledamo
Dok iza njega žubori život sa svim protivurečnostima, tragičnim i komičnim, Vojo Stanić, kao antički mislilac, upoređuje istoriju i savremenost, definiše svoj kreativni odnos prema životu i njegovim zakonima, prema progresu i destrukciji, prema čovekovoj misiji na zemlji - te traži i nalazi originalne načine da svoja saznanja i maštanja zanimljivo saopšti u svojim delima – zapisala je istoričarka umet- nosti i likovna kritičarka Olga Perović u svom eseju posvećenom velikom jugoslovenskom slikaru čiji je jubilej, vek od rođenja, obeležen i objavljivanjem monografije pod krovom Arhiva Vojvodine.
Vojo Stanić je rođen u Podgorici 3. februara 1924. Učestvovao je u NOB-u, a nakon što je demobilisan, diplomirao je vajarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1951. godine, u klasi profesora Alojza Dolinara. Prvobitno je upisao slikarstvo, ali se odmah prebacio na vajarstvo. Po okončanju studija desetak godina je delovao i kao pedagog, da bi sredinom šezdesetih postao slobodni umetnik. Potonji boravci u Parizu i Rimu uticali su na formiranje njegovog stila, a u činjenici da je kombinovao realno i irealno, sa elementima fantastičnosti, kritičari su pronalaze sličnosti sa nadrealizmom Renea Magrita i metafizikom Đorđa de Kirika.
– Ovo su slike novog osećanja sveta, unamunovske snage i orvelovske vizije – piše književnik radomir Uljarević. – Slikar nam je propisao dioptriju za posmatranje sveta, i vidimo da je ta dioptrija sasvim odgovarajuća. Kad uzmemo te naočare, sve postaje očigledno - pred nama se otvaraju skrivene strane ljudske prirode. Slikari su čudenje u svijetu, a svijet je još veće čudenje za slikara Voja Stanića. Vojo Stanić je, čudeći mu se, prikazao naš svijet, ne samo onako kako ga on vidi već onakvim kakav on jeste. Na svoju pozornicu Stanić izvodi koga god želi, i nemilosrdno u njemu prepoznaje jedino ono što ovaj skriva - upravo to slikar otkriva, on nema drugu nameru sem da nas nauči da gledamo...
Freskoslikarstvo Voja Stanića jeste na razmeđi izmedu fantazije i realnosti. Pri tome Stanić tokom cele karijere nije menjao niti prilagođavao trendovima u slikarstvu; ignorisao je apstraktnu umetnost tvrdeći da je “ljudski lik vrhunski motiv svake umetnosti”. On je slikao ljude kako ih je vidio, i kako mogu da se prepoznaju u različitim fantazmagoričnim padovima i uspenjima. Bilo dinamične bilo statične, njegove slike ispunjene su istim magijskim sadržajem koji je veliko ruganje ovome svetu. Ali ta poruga nije protkana mržnjom, naprotiv.
Čuveni američki likovni kritičar Robert Bojers ocenjuje u svom slovu da je Stanić odlučio da slika slobodno, po svojoj volji, da bi dao priliku svom sopstvenom nadahnuću da se izrazi, a enigmatičnosti da povremeno ponovo izroni na površinu, ne težeći očito zbunjujućim idejama ili zapanjujućim spojevima: „Stanićev svet je bogat i raznovrstan, a u isto vreme pun poznatih znamenja običnog života. Njegove slike uzdižu se pred nama sa tako jasnom vizijom i tako živahnom invencijom da im se moramo čuditi i diviti. Jer one veoma efikasno povezuju formalizam i slobodu, hirovitost i ozbiljnu melanholiju, gizdavost i skicen-blok, enigmu i jasnost, subverzivnu ironiju i obilje emocija”...
M. Stajić
