АРХИВ ВОЈВОДИНЕ ОБЈАВИО МОНОГРАФИЈУ ПОСВЕЋЕНУ ВОЈИ СТАНИЋУ У ПОВОДУ ЊЕГОВОГ 100. РОЂЕНДАНА Сликар који нас је учио да гледамо
Док иза њега жубори живот са свим противуречностима, трагичним и комичним, Војо Станић, као антички мислилац, упоређује историју и савременост, дефинише свој креативни однос према животу и његовим законима, према прогресу и деструкцији, према човековој мисији на земљи - те тражи и налази оригиналне начине да своја сазнања и маштања занимљиво саопшти у својим делима – записала је историчарка умет- ности и ликовна критичарка Олга Перовић у свом есеју посвећеном великом југословенском сликару чији је јубилеј, век од рођења, обележен и објављивањем монографије под кровом Архива Војводине.
Војо Станић је рођен у Подгорици 3. фебруара 1924. Учествовао је у НОБ-у, а након што је демобилисан, дипломирао је вајарство на Академији ликовних уметности у Београду 1951. године, у класи професора Алојза Долинара. Првобитно је уписао сликарство, али се одмах пребацио на вајарство. По окончању студија десетак година је деловао и као педагог, да би средином шездесетих постао слободни уметник. Потоњи боравци у Паризу и Риму утицали су на формирање његовог стила, а у чињеници да је комбиновао реално и иреално, са елементима фантастичности, критичари су проналазе сличности са надреализмом Ренеа Магрита и метафизиком Ђорђа де Кирика.
– Ово су слике новог осећања света, унамуновске снаге и орвеловске визије – пише књижевник радомир Уљаревић. – Сликар нам је прописао диоптрију за посматрање света, и видимо да је та диоптрија сасвим одговарајућа. Кад узмемо те наочаре, све постаје очигледно - пред нама се отварају скривене стране људске природе. Сликари су чудење у свијету, а свијет је још веће чудење за сликара Воја Станића. Војо Станић је, чудећи му се, приказао наш свијет, не само онако како га он види већ онаквим какав он јесте. На своју позорницу Станић изводи кога год жели, и немилосрдно у њему препознаје једино оно што овај скрива - управо то сликар открива, он нема другу намеру сем да нас научи да гледамо...
Фрескосликарство Воја Станића јесте на размеђи измеду фантазије и реалности. При томе Станић током целе каријере није мењао нити прилагођавао трендовима у сликарству; игнорисао је апстрактну уметност тврдећи да је “људски лик врхунски мотив сваке уметности”. Он је сликао људе како их је видио, и како могу да се препознају у различитим фантазмагоричним падовима и успењима. Било динамичне било статичне, његове слике испуњене су истим магијским садржајем који је велико ругање овоме свету. Али та поруга није проткана мржњом, напротив.
Чувени амерички ликовни критичар Роберт Бојерс оцењује у свом слову да је Станић одлучио да слика слободно, по својој вољи, да би дао прилику свом сопственом надахнућу да се изрази, а енигматичности да повремено поново изрони на површину, не тежећи очито збуњујућим идејама или запањујућим спојевима: „Станићев свет је богат и разноврстан, а у исто време пун познатих знамења обичног живота. Његове слике уздижу се пред нама са тако јасном визијом и тако живахном инвенцијом да им се морамо чудити и дивити. Јер оне веома ефикасно повезују формализам и слободу, хировитост и озбиљну меланхолију, гиздавост и скицен-блок, енигму и јасност, субверзивну иронију и обиље емоција”...
М. Стајић
