POČEO FORUM ZA ISTRAŽIVANJE POZORIŠNE UMETNOSTI ZA DECU I MLADE Teorijsko razigravanje

Na njemu se takođe vodi računa o umetničkoj praksi, ali na način da se o njoj reflektuje na naučan način. To znači da uglavnom teatrolozi, ali i reditelji, glumci, scenografi, kostimografi, kritičari, prate aktuelnosti na svetskoj pozornici, istražuju i pišu radove. Oni ponekad i predviđaju ili predlažu teme i trendove koji bi se mogli zauzeti spram onog što je postalo konvencionalno i suviše očekivano, tako da ne proširuje i obogaćuje pozorišno iskustvo. Upravo zato za ovogodišnju temu urednica Foruma dr Marijana Prpa Fink izabrala je „Pokret, slušanje, promena u percepciji pozorišta za decu i mlade“, a neki od uvodničara potpuno su potvrdili razloge važnosti ovakvih skupova, pogotovo na festivalima gde može da se vidi bar deo onoga o čemu se razgovaralo. 

Prvo izlaganje imala je poznata glumica, lutkarka, rediteljka i autorka brojnih knjiga na temu pozorišta, Marijana Petrović. Dobitnica i Nagrade „Mali princ“ subotičkog festivala pre nekoliko godina o promenama u pozorištu za decu i mlade je govorila i kao o ustupcima duhu vremena, ali sa naglaskom da je suština dečjeg pozorišta ostala nepromenjena – animacija lutke. Istina, navela je, javile su se nove razvojne ideje u pravcu animacije. Dekor je polako postajao iznenađujuće složen, a animacija kao razigravanje se raširila i po vertikali i po horizontali. To je, takođe, značilo usložnjavanje i dramaturgije, koja više nije bila samo u rukama glumaca.

Gost iz Poljske, reditelj i teatrolog Bartoš Kurovski, govorio je o transformativnoj moći performansa u pozorišnom okruženju koje je otvorenije i dinamičnije od konvencionalno pretpostavljenog. On se poslužio učenjem Erike Fišer Lihte, za koju je pozorišna umetnost od ranije monumentalne prerasla u intimnije, autopoetske okvire, usmerene na direktniju komunikaciju i interakciju sa publikom. 

- Verujem u moć pozorišta za decu i mlade da značajno utiče na celu umetnost teatra – odlučno je naglasio Kurovski. 
Mihal Babjak, reditelj i profesor iz Slovačke, poreklom iz Vojvodine, o promenama je govorio kao neminovnostima u pozorištu. On je svoje predavanje zasnovao na teoriji lingviste i estetičara Jana Mukažovskog, analizirajući estetsku funkciju pozorišnih dela sa stanovišta subjekta. To bi značilo da delo može biti poučno i zabavno, ali pitanje je na koji način. Odnosno, ako je škola za pouke, a život na granici poroka za zabavu, čemu onda umetnost? 
Veoma emotivno bilo je istraživanje Erike Hjuz, profesorke iz Velike Britanije, koja je nakon Holokausta u pozorišnoj umetnosti počela da istražuje posledice bacanja atomske bombe na Hirošimu u istom kontekstu. Na primeru pozorišnog komada „Hiljadu ždralova“ Ketrin Šulc Miler o devojčici Sadako Sasaki, žrtvi bombardovanja Hirošime, Erika Hjuz predstavlja kako se prikazuje to ratno dejstvo u SAD. Posebno emotivan deo njenog izlaganja bio je prikaz posete memorijalnom centru u Hirošimi kao deo njenog, reklo bi se, mirovnog pozorišnog nastojanja.

I. Burić