ИНТЕРВЈУ: ЗОРАН ПЕРИШИЋ, ДОБИТНИК НАГРАДЕ НОВИ САД ФИЛМ ФЕСТИВАЛА Од реклама до Оскара
Зоран Перишић, лауреат управо завршеног Нови Сад филм фестивала, пре но што ће постати надалеко познат у свету седме уметности као истински мајстор специјалних ефеката, који су му и донели Оскара 1978. за “Супермена” Ричарда Донера и још једну номинацију за остварење „Повратак у Оз” Валтера Мурча, прославио се у Великој Британији као редитељ – реклама!
Након првих корака иза камере, које је направио пре шест деценија захваљујући снимању у ондашњој Југославији већ легендарне копродукције “Дуги бродови” са Сиднијем Поатјеом, Ричардом Видмарком и Бебом Лончар у главним улогама, Перишић се обрео у Енглеској, где је убрзо почео да ради као камерман у чувеној Јоркшир телевизији...
– У прво сам време снимао све и свашта, од политичких до спортских догађаја – подсетио се Перишић тог времена у разговору за „Дневник”. – Истовремено, баш као и данас, програм је пратило много реклама, али су оне тада биле досадно једноставне. Спикер чита текст а на екрану се види предмет који се рекламира, и то је то. И ја сам помислио да би то могло и мало интересантније да се уради. Е сад, оно што је предност телевизије у односу на филм то је да лакше дођеш до доносилаца одлука: предложио сам то шефу, он је питао менаџера изнад њега, и добио сам зелено светло да покажем како би реклама могла да изгледа.
Шта сте променили?
– Дивна ствар код телевизије је и што ти је све на дохват руке. Најпре сам искористио неколико реклама које су већ емитоване. Онда сам отишао код људи из графичког одељења и објаснио им шта ми треба у смислу анимације. Потом сам узео и мноштво фотографија које нису биле оптерећене ауторским правима, да бих се на крају обратио колегама који су бринули о музици како би ми пронашли нешто адекватно- они ће касније почети и да наручују оригиналну музику у трајању од 10 секунди, 15, 30 секунди... Коначно, само се с једним асистентом затворио у студио и све то смиксао. Кроз неколико дана су ме позвали и затражили да убудуће само то радим. Једноставно, показали су моје радове клијентима, ови су се одушевили и чак питали колико би коштало да те рекламе могу да емитују на другим телевизијама. Тако је почела моја „рекламна” каријера.
Тих сте година за Јоркшир телевизију урадили и анимирану дечју серију „The Magic Fountain”, која још увек може да се погледа на Јутјубу?
– У једном тренутку сам узео одмор од реклама и написао ту причу, односно сценарио. Када сам се вратио, инсистирали су да наставим да режирам рекламе, али сам им тада поставио услов: важи, али морамо проширити екипу у том бизнису, јер не могу више сам све да радим. Тако је мој асистент преузео један тим, а ја сам запослио другог асистента и њега почео да подучавам. Када се тако организован рекламни посао разрадио и уходао, отишао сам до шефа и отворено му рекао: Имам један сценарио и волео бих да га реализујемо. Опет се враћам на то како у случају телевизије много тога иде лакше, поготово када се шефу једном омилиш. Питао ме само шта ми треба. Рекох, само један добар сликар, ништа више. На Универзитету у Лидсу су имали студије анимације и рекли су ми да могу да изаберем кога хоћу. Нашао сам тамо једну девојку која је и добар део серије нацртала - тако је настало шест епизода „Тхе Magic Fountain”. И данас сам власник ауторских права, мада касније нисам од те серије наплатио ни фунту. Али сам зарадио од реклама (смех).
Технологија vs креативност
Да ли гледате данашње блокбастере?
– Сада, са дигиталном анимацијом, сви раде исту ствар са истим програмима. Данас, рецимо, уловиш на телевизији неки такав филм, дођеш до пола, па пребациш на други канал где се приказује нешто слично, и више не знаш шта гледаш. Тачно би могао да из првог исечеш део, убациш у други, и нико не би приметио. У време када смо ми смишљали визуелне ефекте, морали смо да будемо креативни, јер решења су се мењала од пројекта до пројекта. На пример, када смо радили на Кјубриковој „Одисеји 2001”, да би се постигао ефекат континуираног померања звезданог неба без скоковитих прелаза, механизам се померао за свега четири хиљадита дела инча, што је снимано без престанка данима, при чему су се смењивале чак три камерманске екипе. Идеје и иновације су данас заменили компјутери. Није наравно технолошки напредак нешто лоше, али је проблем када технологија потпуно замени креативност.
Зашто нисте остали у том бизнису?
– Још неко време и јесам. Људи из маркетинга су одлучили да приреде и демонстрацију за, како се то данас каже, корпоративни менаџмент. Резултат је да сам добио предлог за продужење уговора, и то да са позиције сниматеља пређем на редитељску - парадоксално, за у том тренутку мању плату, јер сам, због правила синдиката, из највише категорије камермана морао да кренем од најниже редитељске категорије. Али добро, надокнадило се то на другој страни. У сваком случају, екипи из маркетинга је толико постало занимљиво да су почели сад и сами да измишљају, па сам у следећој фази добио одрешене руке да радим и потпуно анимиране рекламе или рекламе с глумцима. И то је ишло јако добро.
Заправо се утрли пут многим редитељима који ће у потоњим годинама проћи пут од реклама и видео спотова до филма, попут Дејвида Финчера или Џонатана Глејзера?
– Једноставно, то је врло добар тренинг. Заправо, могу да се похвалим и да сам касније радио рекламе у Лондону у исто време када и Ридли Скот. Мој је офис, можда нешто скромнији од његовог, био у следећој улици. Истина, он је и мало даље у каријери отишао од мене (смех). Али нема везе, ако се узму у обзир одакле сам пошао и докле сам стигао, могу бити задовољан.
М. Стајић
