Radnici imaju pravo na isplatu troškova prevoza

Naime, zaposleni u Srbiji, na osnovu Zakona o radu, imaju pravo na naknadu troškova prevoza. To zapravo znači da troškove dolaska zaposlenih na posao i odlazak s posla snosi poslodavac, a to može učiniti tako što će radnicima kupiti mesečnu markicu za javni prevoz ili obezbediti novčani iznos u protivvrednosti mesečne markice u odgovarajućoj zoni. Zaposleni ima pravo da odluči, ako mu poslodavac to omogući, koji će od ta dva vida naknade troškova za prevoz odabrati, a poslodavac je obavezan da (is)plati realne troškove prevoza zaposlenog gde god oni postoje, a u skladu s odgovorajućim zakonom to je najmanje jedna stanica javnog prevoza.

Mnogi zaposleni su koristili mogućnost da im se na ime troškova za prevoz isplati novac umesto da dobiju mesečnu markica, tim novcem raposlogali su na način koji je njima odgovarao, a naravno da su morali biti redovno na poslu. I od početka ove godine tu nema nikakvih promena, odnosno poslodavac i dalje ima obavezu da obezbedi troškove na ime prevoza, ali promena ima u delu koji se tiče dokumentovanja troškova ukoliko zaposleni izričito zahteva da mu se isplaćuje gotov novac umesto da dobija mesečne markice. 

Dakle, nema dileme o tome da poslodavci imaju obavezu da nadoknade troškove dolaska radnika na posao i odlaska kući, kao i da radnik ima pravo da odluči na koji način će mu ti troškovi biti nadoknađeni, ali nema ni dileme o tome ko donosi odluku o tome da li će to biti u gotovom novcu ili kupovinom mesečne markice. Naime, ta odluka je na poslodavcu, a kako kažu u Ministarstvu finansija, u skladu s odredbama Zakona o računovodstvu pitanja vezana za dokumentovanje troškova prevoza za dolazak zaposlenih na posao i odlazak s njega treba da budu uređena opštim aktom pravnog lica, odnosno preduzetnika, uz obavezu da troškovi prevoza budu dokumentovani verodostojnim računovodstvenim ispravama u skladu s tim zakonom.

Ukoliko poslodavac ne želi da isplaćuje gotov novac zaposlenom na ime troškova prevoza, ukazuju u tom ministarstvu, postoji nekoliko načina da se to reši. Zaposlenom se mogu obezbediti kompanijski vaučeri / bonovi / kartice za kupovinu goriva na benzinskim pumpama s kojima poslodavac ima potpisan ugovor, kupiti mesečna pretplatna karta za javni prevoz, a postoji i mogućnost da se kompanijski vaučeri / bonovi / kartice koriste za vožnju taksi prevoznicima s kojima poslodavac ima potpisan ugovor.

Po rečima počasnog predsednika Unije poslodavaca Srbije Nebojše Atanackovića, na osnovu Zakona o radu poslodavac je obavezan da zaposlenom nadoknadi troškove prevoza, a ukoliko se neko odluči za isplatu gotovog novca, mora se pravdati uz odgovarajući račun.

Nisam siguran u to da će se insistirati na dokumentovanju troškova za prevoz jer bi to tražilo dodatno angažovanje radnika koji bi se bavili tim poslom. Zapravo, reč je o tome da se istom problematikom bave dva zakona koja nisu usklađena – Zakon o radu obavezuje poslodavca na to da radniku nadoknadi troškove prevoza, a Zakon o računovodstvu – da se obezbedi dokumentacija koja bi omogućila pravdanje tih troškova, naglašava Nebojša Atanacković.

Pravo zaposlenih je da biraju način na koji će im biti nadoknađeni troškovi za prevoz, a poslodavci se, tamo gde je to moguće, uglavnom odlučuju za kupovinu mesečne markice, kaže Atanacković.

Kako dodaje, budući da pravo na te troškove imaju svi zaposleni, a ima i mesta do kojih javni prevoz ne saobraća, mora se tražiti i drugo rešenje – a to je isplata gotovine ili obezbeđivanje bonova za kupovinu goriva.

Po njegovim rečima, tako se radilo i do sada, ali nije bilo neophodno pravdanje troškova, koje postoji odnedavno. On ističe da je potpis radnika kojima je na ime troškova za prevoz isplaćivan gotov novac bio dokaz da im je novac isplaćen.

D. Mlađenović