Радници имају право на исплату трошкова превоза

Наиме, запослени у Србији, на основу Закона о раду, имају право на накнаду трошкова превоза. То заправо значи да трошкове доласка запослених на посао и одлазак с посла сноси послодавац, а то може учинити тако што ће радницима купити месечну маркицу за јавни превоз или обезбедити новчани износ у противвредности месечне маркице у одговарајућој зони. Запослени има право да одлучи, ако му послодавац то омогући, који ће од та два вида накнаде трошкова за превоз одабрати, а послодавац је обавезан да (ис)плати реалне трошкове превоза запосленог где год они постоје, а у складу с одговорајућим законом то је најмање једна станица јавног превоза.

Многи запослени су користили могућност да им се на име трошкова за превоз исплати новац уместо да добију месечну маркица, тим новцем рапослогали су на начин који је њима одговарао, а наравно да су морали бити редовно на послу. И од почетка ове године ту нема никаквих промена, односно послодавац и даље има обавезу да обезбеди трошкове на име превоза, али промена има у делу који се тиче документовања трошкова уколико запослени изричито захтева да му се исплаћује готов новац уместо да добија месечне маркице. 

Дакле, нема дилеме о томе да послодавци имају обавезу да надокнаде трошкове доласка радника на посао и одласка кући, као и да радник има право да одлучи на који начин ће му ти трошкови бити надокнађени, али нема ни дилеме о томе ко доноси одлуку о томе да ли ће то бити у готовом новцу или куповином месечне маркице. Наиме, та одлука је на послодавцу, а како кажу у Министарству финансија, у складу с одредбама Закона о рачуноводству питања везана за документовање трошкова превоза за долазак запослених на посао и одлазак с њега треба да буду уређена општим актом правног лица, односно предузетника, уз обавезу да трошкови превоза буду документовани веродостојним рачуноводственим исправама у складу с тим законом.

Уколико послодавац не жели да исплаћује готов новац запосленом на име трошкова превоза, указују у том министарству, постоји неколико начина да се то реши. Запосленом се могу обезбедити компанијски ваучери / бонови / картице за куповину горива на бензинским пумпама с којима послодавац има потписан уговор, купити месечна претплатна карта за јавни превоз, а постоји и могућност да се компанијски ваучери / бонови / картице користе за вожњу такси превозницима с којима послодавац има потписан уговор.

По речима почасног председника Уније послодаваца Србије Небојше Атанацковића, на основу Закона о раду послодавац је обавезан да запосленом надокнади трошкове превоза, а уколико се неко одлучи за исплату готовог новца, мора се правдати уз одговарајући рачун.

Нисам сигуран у то да ће се инсистирати на документовању трошкова за превоз јер би то тражило додатно ангажовање радника који би се бавили тим послом. Заправо, реч је о томе да се истом проблематиком баве два закона која нису усклађена – Закон о раду обавезује послодавца на то да раднику надокнади трошкове превоза, а Закон о рачуноводству – да се обезбеди документација која би омогућила правдање тих трошкова, наглашава Небојша Атанацковић.

Право запослених је да бирају начин на који ће им бити надокнађени трошкови за превоз, а послодавци се, тамо где је то могуће, углавном одлучују за куповину месечне маркице, каже Атанацковић.

Како додаје, будући да право на те трошкове имају сви запослени, а има и места до којих јавни превоз не саобраћа, мора се тражити и друго решење – а то је исплата готовине или обезбеђивање бонова за куповину горива.

По његовим речима, тако се радило и до сада, али није било неопходно правдање трошкова, које постоји однедавно. Он истиче да је потпис радника којима је на име трошкова за превоз исплаћиван готов новац био доказ да им је новац исплаћен.

Д. Млађеновић