Tvoja reč, Aleksandar Apatović slikar: Prstima sve radim, sve je moje

Ali, biti umetnik nije nimalo lako - svaki krizni momenat u životu, svako osećanje, tuđi komentari utiču na autora i to da li će i kako će stvarati. Aleksandar Apatović (23) iz Sremske Kamenice student je četvrte godine slikarstva na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i ima vrlo specifičan stil. Varljiv, moglo bi se reći, komplikovano jednostavan. Samostalnu izložbu, drugu po redu, treba da ima sredinom septembra u Galeriji „Mat” (Vase Pelagića 10) gde će pod nazivom „Noćna garda” predstaviti svoje digitalne radove koji izgledaju kao rukom slikani.

- Mogu da ti opišem kako ja doživljavam svoje radove, krenuo sam telefonom da ih radim, prošao sam sve tehnike - priča Aleksandar. - Mogu da ti opišem ovako: dele se na dve suštine. Znači, napolju radim radove i ja to povezujem sa impresionizmom i idejom da slikam napolju, a povezujem i sa realizmom jer je tu ideja da se predstavi običnan čovek u slici. Takođe, ima i nadrealističkog, onog podsvesnog. Ne krećem sa idejom niti planom, samo radim i iz toga napravim priču.

Šta je ono što te ipak pokrene da sedneš i radiš?

- Saki dan radim, tako da mi je to navika, neko uživanje, beg od realnosti. Ima tu i „brut-arta” jer volim (Žana Mišela) Baskijata, on je američki brut-art ekspresionista, pisao je neke stvari po slikama, na radovima ima dosta natpisa. Dok je radio sliku, ili je čitao ili slušao nešto, pa zapisivao na slikama.

Koliko su ti tvoji radovi prihvaćeni kod nas?

- Ne znam, uglavnom dobijam pozitivne reakcije.

Ono što je specifično za tvoj rad jeste da izgleda kao da si ga slikao četkicom...

- Da, zanimljivo je da radim na mobilnom telefonu, u nekom programu.

Program napravi kao da si rukom slikao?

- Bukvalno, reprodukuje teksturu četkice i grafike.

Koliko to može bilo ko da radi?

- Otkud ja znam...

Deluje jednostvno, u smislu da program odrađuje pola posla...

- Pa, ja odrađujem, prstima sve radim. Sve je moje. A u fotošopu  možeš kasnije da dorađuješ šta hoćeš. Ali ja tu sredim samo za štampanje šta treba.

Koliko vremena ti treba da uradiš jednu sliku?

- Zavisi. Znaš, ja volim nekad da sve odstoji i dva dana. A nekad uzmem i pet-šest sati radim. Izložba koju ću imati sredinom septembra u Galeriji „Mat” zvaće se „Noćna garda” zato što sam sad uglavnom radio napolju u jutarnjim časovima, to što ti kažem, kao ekspresionistički.

Sediš napolju i crtaš na telefonu...

- Da, da, ’vatam neke momente i ljude. Može biti svašta, to je samo jedan momenat koji obeležim i doradim ga koliko mogu i nastavim da živim svoj život.

Jesi li perfekcionista? Dozvoljavaš li greške?

- Nisam. Naravno da ih dozvoljavam. Greške su dobra stvar zato što iz njih možeš da izvučeš nešto potpuno drugačije. Mislim, slika sama po sebi uvek može da se dorađuje i menja smisao. Problem je što ljudi hoće konceptualnu umetnost, da sve bude napisano, da svako može da je shvati, a ja to ne volim. Više volim da svako sam za sebe doživi delo.

Šta te je uvelo u celu priču takvog slikanja?

- Grafiti. Od sedmog razreda sam krenuo da crtam po svesci. U jednom momentu sam pomislio da mogu da upišem umetničku.

Koliko ti se stil menjao?

- Dosta. Uglavnom gledam da menjam stvari jer ne volim da se držim jednog te istog. Kako se ja menjam, da se menja i moj rad. Inače radim i neku muziku, pravim matrice, radio sam nešto i za Akademiju.

Kakvi su ti planovi za dalje?

- Ne znam, nastaviću koliko mogu da radim ovo, ali ću i sa strane morati da nađem posao. Teško je. Voleo bih da mogu da prodajem svoje radove. Gledaću da nešto napravim preko interneta. Dosta mi je trebalo vremena da doguram dovde.

L. Radlovački