Твоја реч, Александар Апатовић сликар: Прстима све радим, све је моје

Али, бити уметник није нимало лако - сваки кризни моменат у животу, свако осећање, туђи коментари утичу на аутора и то да ли ће и како ће стварати. Александар Апатовић (23) из Сремске Каменице студент је четврте године сликарства на Академији уметности у Новом Саду и има врло специфичан стил. Варљив, могло би се рећи, компликовано једноставан. Самосталну изложбу, другу по реду, треба да има средином септембра у Галерији „Мат” (Васе Пелагића 10) где ће под називом „Ноћна гарда” представити своје дигиталне радове који изгледају као руком сликани.

- Могу да ти опишем како ја доживљавам своје радове, кренуо сам телефоном да их радим, прошао сам све технике - прича Александар. - Могу да ти опишем овако: деле се на две суштине. Значи, напољу радим радове и ја то повезујем са импресионизмом и идејом да сликам напољу, а повезујем и са реализмом јер је ту идеја да се представи обичнан човек у слици. Такође, има и надреалистичког, оног подсвесног. Не крећем са идејом нити планом, само радим и из тога направим причу.

Шта је оно што те ипак покрене да седнеш и радиш?

- Саки дан радим, тако да ми је то навика, неко уживање, бег од реалности. Има ту и „брут-арта” јер волим (Жана Мишела) Баскијата, он је амерички брут-арт експресиониста, писао је неке ствари по сликама, на радовима има доста натписа. Док је радио слику, или је читао или слушао нешто, па записивао на сликама.

Колико су ти твоји радови прихваћени код нас?

- Не знам, углавном добијам позитивне реакције.

Оно што је специфично за твој рад јесте да изгледа као да си га сликао четкицом...

- Да, занимљиво је да радим на мобилном телефону, у неком програму.

Програм направи као да си руком сликао?

- Буквално, репродукује текстуру четкице и графике.

Колико то може било ко да ради?

- Откуд ја знам...

Делује једноствно, у смислу да програм одрађује пола посла...

- Па, ја одрађујем, прстима све радим. Све је моје. А у фотошопу  можеш касније да дорађујеш шта хоћеш. Али ја ту средим само за штампање шта треба.

Колико времена ти треба да урадиш једну слику?

- Зависи. Знаш, ја волим некад да све одстоји и два дана. А некад узмем и пет-шест сати радим. Изложба коју ћу имати средином септембра у Галерији „Мат” зваће се „Ноћна гарда” зато што сам сад углавном радио напољу у јутарњим часовима, то што ти кажем, као експресионистички.

Седиш напољу и црташ на телефону...

- Да, да, ’ватам неке моменте и људе. Може бити свашта, то је само један моменат који обележим и дорадим га колико могу и наставим да живим свој живот.

Јеси ли перфекциониста? Дозвољаваш ли грешке?

- Нисам. Наравно да их дозвољавам. Грешке су добра ствар зато што из њих можеш да извучеш нешто потпуно другачије. Мислим, слика сама по себи увек може да се дорађује и мења смисао. Проблем је што људи хоће концептуалну уметност, да све буде написано, да свако може да је схвати, а ја то не волим. Више волим да свако сам за себе доживи дело.

Шта те је увело у целу причу таквог сликања?

- Графити. Од седмог разреда сам кренуо да цртам по свесци. У једном моменту сам помислио да могу да упишем уметничку.

Колико ти се стил мењао?

- Доста. Углавном гледам да мењам ствари јер не волим да се држим једног те истог. Како се ја мењам, да се мења и мој рад. Иначе радим и неку музику, правим матрице, радио сам нешто и за Академију.

Какви су ти планови за даље?

- Не знам, наставићу колико могу да радим ово, али ћу и са стране морати да нађем посао. Тешко је. Волео бих да могу да продајем своје радове. Гледаћу да нешто направим преко интернета. Доста ми је требало времена да догурам довде.

Л. Радловачки