TVOJA REČ Mia Olear (19): Srbi pristupačniji od Kanađana
Srbija - Kanada, Novi Sad - Toronto, dva potpuno različita mesta, a opet oba nude dom. Mia Olear (19) rođena je na severnoameričkom kontinentu, ali joj roditelji „vuku korene” iz naših krajeva (mama iz Sarajeva, otac iz Novog Sada), te svake godine tokom leta provede dva meseca na Balkanu. I to jedva dočeka!
- Nisam znala engleski do šeste godine, pričali smo samo srpski, išla sam u srpsku školu 12 godina svake subote - priseća se nasmejana Mia koja je, po polasku u osnovnu, nastavila da neguje i uči i maternji jezik. - Išla sam u redovnu školu na engleskom od ponedeljka do petka, a subotom u srpsku školu.
Da li ti je bilo naporno? Ti si šest dana u nedelji provodila u školi... Malo ko mašta o tome.
- Jeste, ali su moji roditelji forsirali kako bismo sestra i ja znale srpski, da bismo mogle sa bakom i dedom da pričamo, a i da jednostavno znamo svoj jezik. I lepše je. Žao mi je kad čujem vršnjake koji ne znaju svoj jezik.
Zašto je važno da čuvamo svoj jezik?
- Volim kad mogu da pričam sa svojom rodbinom, drugačiji je... edžpirience...
Iskustvo...
- Da, iskustvo. Kad dođem ovde, imam osećaj kao da sam odavde, nisam turista, kao da je Novi Sad moj grad. Volela bih da, kad jednog dana budem imala decu, naučim i njih srpski, da mogu ovde da dođu i razgovaraju.
A zašto je generalno važno da negujemo jezik?
- Mislim da je to važan deo kulture. Da ja ne znam srpski, ne bih mogla tebe da upoznam, da se družim sa ljudima u Srbiji, kao ni sa našima koji žive u Torontu.
Hoćeš da kažeš da nas jezik povezuje?
- Da!
Budući da živiš u Kanadi, kakav je osećaj kad dođeš ovde? Koliko se razlikuju ta dva kraja sveta?
- Mnogo je drugačije u smislu kulture i kako se ljudi ponašaju, kakvi su jedni prema drugima. U Torontu se ne pije kafa! Nema socijalizovanja. Recimo, odeš na večeru u restoran, to je popularno, ali nemaš gde napolju da sedneš, kafići to nemaju.
Šta je razlog tome?
- Nema mesta, hladno je.
Ovde je prijatnije?
- Da, meni jeste. Ovde mi je sve normalnije.
Jesi li nekoga odavde odvela u Kanadu?
- Jesam. Jako im se sviđa, drugačije je. Drugarica je došla u decembru, bilo je baš hladno. Dovela sam ja i društvo iz Toronta ovde. Primetila sam da u Kanadi kad neko ne priča engleski, jako je neugodno. Ne znaju kako da se ponašaju. A ovde kad naši čuju da se engleski priča, odmah priđu i priključe se. Mislim da su ovde ljudi pristupačniji.
Verujem da si proputovala i tamo i ovde, koliko se u tom smislu razliku Kanada i Srbija?
- Nisam videla mnogo Kanade, mnogo je skupo putovati tamo. Radije taj novac dam da dođem ovde. Ipak, ima mnogo zelenila i tamo i ovde. U Kanadi ima dosta nenaseljenih područja.
Razmišljaš li o opciji da dođeš ovde da živiš i radiš?
- Htela bih, ali ja studiram biznis i učim terminologiju na engleskom i bilo bi mi baš teško da dođem ovde i „prebacim se” na naše izraze. Mogla bih, ali bi mi trebalo dosta vremena da se naviknem.
Znači, samo jezik je razlog?
- Pa, da. Za sad. Nisu bitne pare u ovom momentu, ali bih htela jednog dana da dođem ovde, makar u penziju.
Možda da i sad kreneš subotom u neku srpsku biznis školu... Kakvi su ti panovi?
- Ne znam, stvarno ne znam šta ću kad završim školu, ako je uopšte završim.
Što misliš da nećeš?
- Zanima me ovo i volim da učim, ali ne mogu da kažem da ne bih ostavila školu zarad dobrog posla.
Šta bi onda radila?
- Učim biznis i pravo, mogu da uđem u bilo koje vode od ta dva.
Šta radiš u slobodno vreme, a što je kreativnije od fakulteta koji si spomenula?
- Radim u jednom kafiću u Torontu, volim da pišem poeziju...
Sjajno, na kom jeziku pišeš?
- Na engleskom.
Pišeš li i na srpskom?
- Nisam nikad probala da pišem na srpskom...
Što?
- Češće sam čitala poeziju na engleskom, pa ne znam kako bih svoje misli baš sklopila na srpskom.
Šta još radiš?
- Treniram odbojku od desete godine i postala sam trener maloj deci.
Budući da se susrećeš i sa decom i sa mladima tamo i ovde, koliko se u tom smislu razlikujemo?
- Ovde se deca još uvek igraju napolju. Manje nego dok sam ja bila dete, ali ih češće viđam napolju nego u Torontu. Tamo uopšte nema dece, nemaju ni gde da se igraju. S druge strane, mladi, i tamo i ovde, sve su mlađi kad počinju da rade.
Kolio je to dobro, a koliko loše? U smislu, super je jer se uče odgovornosti, ali im i ti poslovi oduzimaju detinjstvo i mladost, prerano stvaraju obaveze koje su deo sveta odraslih...
- Slažem se i razumem da mladi ne mogu da rade jer nemaju vremena, ali ja volim što imam opciju da budem nezavisna i zarađujem svoj novac i da se sve više odvajam od roditelja. Nije to sve ođednom, ide polako. Mogu sebi da priuštim da putujem, to mi se sviđa. Zarađivanje je zarazno. Imam osećaj da sad sve mogu.
L. Radlovački