IZA IZLOGA O čemu su devojčice onomad sanjale...

Tačnije kada se ukaže potreba da onako u sekundi sebi (kao niko drugi) iskomplikuju život, praveći od neke potpuno nebitne i „normalnom“ oku nevidljive sitnice katastrofu nesagledivih razmera. Drugi kažu, a meni (poučenoj što vlastitim, što iskustvima iz svog okruženja) ostaje da se složim s tezom da žene neretko preteraju u svojim detaljnim opservacijama i ishitrenim reakcijama.

Eto, na primer, nema šanse da se neki frajer (bez obzira na godinu rođenja i obrazovanje) nervira zbog neke tamo golim okom jedva vidljive flekice na odeći. A i što bi se nervirao, kad to „i onako niko ne vidi“. Žene, s druge strane, uglavnom i najčešće samo tu „nepravilnost“ i vide. I onda je tako gledaju (neke čak i pokušaju da se neko vreme prave da je ne primećuju) i gledaju, i gledaju... Nervoza, naravno, raste i samo je pitanje koliko koja ima kraći/duži „fitilj“. Pre ili kasnije većina će odreagovati, najčešće tako što će racionalno pokušati da objasni nešto što je potpuno iracionalno; što će te svoje mile i drage frustracije iz najranijeg detinjstva teleportovati na trenutak sadašnji i onda onako damski elegantno prebaciti na partnera, prijateljicu, kolege na poslu... To se nekako uvek ispostavi kao zgodan model, koji najčešće deluje smisleno i baš onako racionalno; kao ođednom osvestimo da je partner „spor i neambiciozan“, da je prijateljica jako zaokupljena vlastitim problemima, da nas kolega „minira“... I još: da je grad prljav, da su prodavačice u marketima neljubazne, a konobari lenji i neozbiljni.

U osnovi, žene su na ovom planu prilično verzirane i navežbane iz jednog, rekla bih, vrlo jednostavnog razloga: mnogo češće nego muškarci „upadaju“ u problem sa svim tim – flekica, izgužvano, višak od pola kilograma – nesavršenostima, te su (htele ne htele) morale da nauče i kako da se iz njega izvuku. Ili da bar (to je bio plan) pokušaju da čitavu tu priču fino „upakuju“ u neko društveno prihvatljivo ponašanje, zbog kojeg ih niko iz okruženja neće gledati čudno. A kad se tome doda da su, osim nesavršenosti na odeći, problem i ostala golim okom nevidljiva nesavršenstva, poput recimo „razbarušenih“ resica na tepihu, nekoliko neopranih čaša i šoljica od kafe u sudoperi, malo „nagrižen“ lak na nogama, ne baš „na liniju“ poređani magazini i knjige... Pa, ludilo može da počne!

E sad, bilo bi krajnje nefer za ta malo „čudna“ ženska ponašanja kriviti samo njih ili, što je čest običaj jačeg pola, hormone. Nije ova priča baš tako jednostavna kako se nekima možda čini. Za bolje razumevanje (a pre nego što vas partnerka sledeći put iznervira i dovede do ludila jer po stoti put poravnava jastuke na trosedu i prazni pepeljaru u kojoj je samo jedan pikavac) rekla bih, nedostaje malo „konteksta“, odnosno, vraćanja na početak priče. Što bi prevedeno na jezik koji većina najbolje razume bilo – u detinjstvo.

Jer sve te žene koje muškarci često ne mogu da razumeju, odnosno, čak ni da naslute šta im se tačno mota po glavi, ne tako davno (u vreme kada su oni bili „nestašni“ dečaci) bile su „fine i pristojne“ devojčice. O čemu se zapravo tu radi? Pa, stvar je krajnje jednostavna: dok je za dečaka nestašluk bio čak i kategorija za pohvalu – „vidi ga, momčinu“, manje poslušna devojčica je smatrana za problem, koji se mora rešiti i ispeglati. Za dečake je, takođe, bilo potpuno prihvatljivo i da ne budu baš sjajni u školi („ide im lopta“), da budu manje lepi i manje uredni, manje poslušni, manje fino vaspitani... Devojčice su, s druge strane, u svemu morale da budu za pet – odlične učenice, lepe, uredne, uvek pristojne, najbolje na takmičenjima, najšarmantnije u društvu... Sve ispod toga jednostavno nije bilo dovoljno.

Kao, bilo je ok, ali... Ništa od bezuslovne ljubavi, u kojoj je većina dečaka tako podrazumevajući uživala tokom odrastanja. I nisu prema njima bili više blagonakloni samo roditelji, već i čitavo okruženje; od uže i šire familije, preko porodičnih prijatelja, pa do nastavnika u školi. U prevodu, svima je taj dečački mangupluk uvek nekako simpatičan. Priča se razvija u istom pravcu i tokom odrastanja i sve što je u svetu momčenja onako baš super kul i mangupski, za devojke je skoro pa nepogrešivo u „crvenoj“ zoni. Nemoj sedeti ovako ili onako, nemoj ići na ova ili ona mesta, nemoj s njim da imaš bilo kakva posla, nemoj takva na ulicu..., samo su neke od „ženskih“ smernica. Naravno, za njihovo dobro.

I tako one (praćene budnim okom najbližih) lepe, vitke i u biranom društvu, završavaju uspešno sve škole koje je „trebalo“ da se završe i upoznaju momka kojeg je „trebalo“ da upoznaju. Slede, naravno, društveno prihvatljiv model svadbe, medenog meseca, stana, posla, porodičnih prijatelja... Sve baš kako je trebalo, bar do trenutka u kojem se sad već velike devojčice suočavaju s bolnom istinom: toliko su bile dobre i poslušne devojčice, toliko su sve radile kako je od njih traženo, da su na kraju izgradile život koji baš i nema puno veze s njima i onim o čemu su onomad sanjale.

E pa, drage moje (osim ako vam nije plan da se do kraja života durite i krivite druge za svoju nesreću) pravo odrastanje upravo tu može da počne...

Jasna Budimirović