IZA IZLOGA Najbolje godine

Ne mogu da kažem da mi je nečija „godina proizvodnje“ omiljena tema, ali eto – nisam mogla da odolim, te onako laički krenem redom po dekadama.

Dvadesete su najbolje godine! Jesu, nema šta. Kad ako ne s dvadeset i nekom ludo voleti; kad ako ne baš tad ne otkrivati svet i ne otvoriti vrata za sva ta fenomenalna životna iskustva? Biti opijen od jutra do mraka i leteti slobodno, bez ograničenja i bez ožiljaka...

S dvadeset i nekom sve je lako; i biti lep, i biti dobar, i biti zgodan, i biti super kul. Možete da ludujete čitav vikend i da onda u ponedeljak ranom zorom odete „zategnuti i odmorni“ na ispit. Možete i da budete povređeni, da najstrašnije patite, a da se onda samo jedno jutro probudite „kao novi“; potpuno čisti i spremni za nove avanture, nova poznastva, nove ljubavi... Sve novo samo za vas.

Divno je i što možete za tili čas da dovedete liniju u red i to bez da se lomatate i znojite po nekim teretanama; preskočite dva, tri puta večeru i – stomak ravan kao ploča. Podočnjaci, takođe, nestaju brzinom svetlosti i nema šanse da se probudite „izgužvani“.

„Sluša“ vas i kosa i imate utisak da je sve: trendovi u modi i muzici, filmovi i serije koji se snimaju; destinacije koje se „otkrivaju“ namenjene baš vama.

Sjajna stvar u vezi s dvadesetima je i što imate vremena za greške; čitav život je pred vama za ispravke i popravke pogrešnih izbora i postupaka.

Nemate nikakvog „bagaža“, još se niste razočarali (onako duboko i nepopravljivo) ni u koga, niste se ni upetljali u neke komplikovane odnose koji teško da će se ikada raspetljati, a ni ljude iz svog okruženja još niste upoznali dovoljno da bi neke stvari kod njih počele ozbiljno da vam smetaju. Sve light, rasterećeno i lepršavo.

Tridesete su najbolje godine! Jesu, nema šta. Školu ste završili, našli ste i neki posao, a imate i nešto životnog iskustva. Jasnije je šta se želi i kuda se pošlo, a maglica dvadesetih je sada već onako fino i uredno spakovana.

Zanimaju vas neke divne stvari; novi ukusi, nove destinacije, a spremni ste i za ponešto „pravo“ – istinsku, pravu ljubav, pravo i ozbiljno prijateljstvo... Manje se leprša, a više se nekako ostaje sa svojim izborima.

Jer, sad se već ima neka jasnija predstava o tome šta se želi; šta nam prija, a šta bismo radije da izbegnemo kad god je to moguće. Biramo partnera i prijatelje prema svojim sklonostima, a manje prema tome kako on/ona izgleda i kako mu/joj stoje farke. To smo ostavili u dvadesetima, kada je svaka greška ipak imala manju cenu. Sada su ulozi već veći, a mi samim tim ozbiljniji.

I – stilizovaniji. U tridesetima već makar otprilike znamo šta nam dobro stoji, koje bi boje i krojeve trebalo da izbegavamo. Sve ređe grešimo u šopingu, to jest, kupujemo stvari koje će potom onako „nikad nošene“ da nam se „kisele“ negde na dnu garderobera. Podočnjaci sad baš ne „pobegnu“ za čas, ali smo naučili kako da se nosimo s tim i izađemo kao pobednici, baš kao što nam ni prve bore ne predstavljaju ozbiljan problem. Kosa možda i nije vesela i razbarušena kao deceniju ranije, ali ste zato u međuvremenu pronašli svog frizera, baš kao i preparate za negu koji vam najviše odgovaraju. Ukratko, čitava stvar je čini se pod kontrolom. Što bi se reklo, svoj život čvrsto držite u svojim rukama...

Četrdesete su najbolje godine! Jesu, nema šta. Sada vam je već (skoro) pa sve jasno i teško da će neko moći da vam „proda“ tamo neku jeftinu foru na koju ste neko tako davno „padali“ kao od šale. Čast izuzecima, vrhunskim prevarantima i manipulatorima koji, koristeći prave reči u pravom trenutku i na pravom mestu, uvek pronađu taj famozni „ulaz“.

U četrdesetim teško da smo spremni i za modna „mučenja“. A ne, dosta je bilo i tesnih sandala, koje će se jednom (čitaj nikad) razgaziti, i visokih potpetica, i tesnih haljina, i „jedva sam ušla u njih“ farmerica... Jednom kad se zakorači u petu deceniju, takve stvari, kao i sva ta grozna gladovanja zarad linije, jednostavno više nisu prihvatljive. Baš kao što je malo ko spreman na kompromise tipa „nema brige, promeniće se on vremenom“. Neće, naravno. Ali, da bi se do te spoznaje došlo potrebno je nekoliko „lekcija iz života“, tačnije iskustvo. A u četrdesetim ga imate sasvim dovoljno. Ono lepo u vezi s tim je kombinacija svega na vlastitoj koži naučenog i prihvatanje sebe sa svim nesavršenostima i manama. U prevodu, ne samo da sad više ne dozvoljavamo drugima da nas „vozaju“, već smo i sebi to „uskratili“ kao sport, posebno popularan u dekadama traženja i lutanja. Nije do nas i nismo krivi sad već nekako lakše izgovaramo kako sebi, tako i drugima...

Mogli bismo ovako da nastavimo dalje da analiziramo životne dekade, ali poenta je jasna  – najbolje su nam „naše“ godine, to jest one koje živimo.

Od života još niko nije ništa lepše i pametnije smislio... 

Jasna Budimirović