ИЗА ИЗЛОГА О чему су девојчице ономад сањале...

Тачније када се укаже потреба да онако у секунди себи (као нико други) искомпликују живот, правећи од неке потпуно небитне и „нормалном“ оку невидљиве ситнице катастрофу несагледивих размера. Други кажу, а мени (поученој што властитим, што искуствима из свог окружења) остаје да се сложим с тезом да жене неретко претерају у својим детаљним опсервацијама и исхитреним реакцијама.

Ето, на пример, нема шансе да се неки фрајер (без обзира на годину рођења и образовање) нервира због неке тамо голим оком једва видљиве флекице на одећи. А и што би се нервирао, кад то „и онако нико не види“. Жене, с друге стране, углавном и најчешће само ту „неправилност“ и виде. И онда је тако гледају (неке чак и покушају да се неко време праве да је не примећују) и гледају, и гледају... Нервоза, наравно, расте и само је питање колико која има краћи/дужи „фитиљ“. Пре или касније већина ће одреаговати, најчешће тако што ће рационално покушати да објасни нешто што је потпуно ирационално; што ће те своје миле и драге фрустрације из најранијег детињства телепортовати на тренутак садашњи и онда онако дамски елегантно пребацити на партнера, пријатељицу, колеге на послу... То се некако увек испостави као згодан модел, који најчешће делује смислено и баш онако рационално; као ођедном освестимо да је партнер „спор и неамбициозан“, да је пријатељица јако заокупљена властитим проблемима, да нас колега „минира“... И још: да је град прљав, да су продавачице у маркетима нељубазне, а конобари лењи и неозбиљни.

У основи, жене су на овом плану прилично верзиране и навежбане из једног, рекла бих, врло једноставног разлога: много чешће него мушкарци „упадају“ у проблем са свим тим – флекица, изгужвано, вишак од пола килограма – несавршеностима, те су (хтеле не хтеле) морале да науче и како да се из њега извуку. Или да бар (то је био план) покушају да читаву ту причу фино „упакују“ у неко друштвено прихватљиво понашање, због којег их нико из окружења неће гледати чудно. А кад се томе дода да су, осим несавршености на одећи, проблем и остала голим оком невидљива несавршенства, попут рецимо „разбарушених“ ресица на тепиху, неколико неопраних чаша и шољица од кафе у судопери, мало „нагрижен“ лак на ногама, не баш „на линију“ поређани магазини и књиге... Па, лудило може да почне!

Е сад, било би крајње нефер за та мало „чудна“ женска понашања кривити само њих или, што је чест обичај јачег пола, хормоне. Није ова прича баш тако једноставна како се некима можда чини. За боље разумевање (а пре него што вас партнерка следећи пут изнервира и доведе до лудила јер по стоти пут поравнава јастуке на троседу и празни пепељару у којој је само један пикавац) рекла бих, недостаје мало „контекста“, односно, враћања на почетак приче. Што би преведено на језик који већина најбоље разуме било – у детињство.

Јер све те жене које мушкарци често не могу да разумеју, односно, чак ни да наслуте шта им се тачно мота по глави, не тако давно (у време када су они били „несташни“ дечаци) биле су „фине и пристојне“ девојчице. О чему се заправо ту ради? Па, ствар је крајње једноставна: док је за дечака несташлук био чак и категорија за похвалу – „види га, момчину“, мање послушна девојчица је сматрана за проблем, који се мора решити и испеглати. За дечаке је, такође, било потпуно прихватљиво и да не буду баш сјајни у школи („иде им лопта“), да буду мање лепи и мање уредни, мање послушни, мање фино васпитани... Девојчице су, с друге стране, у свему морале да буду за пет – одличне ученице, лепе, уредне, увек пристојне, најбоље на такмичењима, најшармантније у друштву... Све испод тога једноставно није било довољно.

Као, било је ок, али... Ништа од безусловне љубави, у којој је већина дечака тако подразумевајући уживала током одрастања. И нису према њима били више благонаклони само родитељи, већ и читаво окружење; од уже и шире фамилије, преко породичних пријатеља, па до наставника у школи. У преводу, свима је тај дечачки мангуплук увек некако симпатичан. Прича се развија у истом правцу и током одрастања и све што је у свету момчења онако баш супер кул и мангупски, за девојке је скоро па непогрешиво у „црвеној“ зони. Немој седети овако или онако, немој ићи на ова или она места, немој с њим да имаш било каква посла, немој таква на улицу..., само су неке од „женских“ смерница. Наравно, за њихово добро.

И тако оне (праћене будним оком најближих) лепе, витке и у бираном друштву, завршавају успешно све школе које је „требало“ да се заврше и упознају момка којег је „требало“ да упознају. Следе, наравно, друштвено прихватљив модел свадбе, меденог месеца, стана, посла, породичних пријатеља... Све баш како је требало, бар до тренутка у којем се сад већ велике девојчице суочавају с болном истином: толико су биле добре и послушне девојчице, толико су све радиле како је од њих тражено, да су на крају изградиле живот који баш и нема пуно везе с њима и оним о чему су ономад сањале.

Е па, драге моје (осим ако вам није план да се до краја живота дурите и кривите друге за своју несрећу) право одрастање управо ту може да почне...

Јасна Будимировић