Тања Шљивар, драмска списатељица: Између за и против

Сада јој је актуелна драма „Режим љубави“, поново у Атељеу 212, али још више то што је Тања Шљивар у међувремену постала директорка Драме Народног позоришта Београд. И то након већ знамените смене Жељка Хубача, протеста глумаца и отказа управника Дејана Савића.  

Понуду за место директорке Драме Народног позоришта Београд прихватили сте оберучке, или...

Не баш оберучке, ни изблиза. Дуго сам разговарала с члановима породице, пријатељима и колегама у које имам поверење. Имала сам дугачке листе ЗА и ПРОТИВ, и на крају је листа ЗА једноставно била дужа. Након деценије фриленс послова и прихватања прекарности, као детерминишуће околности мог живота, одлучила сам да дам себи шансу да искусим и стално запослење, макар оно било и на тако специфичној – одговорној и видљивој функцији и баш у тренутку у ком је, због штрајка и начина на који је мој prеthodnik Жељко Хубач престао да обавља ту функцију, то место било у посебном фокусу јавности. Осећала сам да могу и умем и смем да део свог ентузијазма, искуства, уметничког сензибилитета и образовања у овом периоду мог живота уградим и у такву врсту институције, на обострану корист. Такође сам мислила да је крајње време да се укаже поверење младима и женама, да се промени степен укључености ових друштвених група на руководећим позицијама у позориштима.

И, први утисак?

Тај утисак није један, или јединствен. Утисак је да културне политике Југославије и Србије имају само један заједнички именитељ – дисконтинуитет. И да је јако тешко увек започињати нешто испочетка. Жељко Хубач заиста јесте сензибилисао ансамбл, и публику Народног позоришта, за једну врсту политичке и естетске провокације, у односу на оно што је до тада била уобичајена програмска оријентација ове куће. И због тога је мој посао данас неизмерно олакшан. Велика предност такве институције је управо мрежа запослених и различите службе, у којима увек има бар један стручњак или стручњакиња који обавља свој посао како треба, а највећи буџети у земљи и јако добар ансамбл, само требају добру расподелу, и храброст у избору сарадница и сарадника да би се правиле важне представе. 

А први проблем?

Оно што се, одмах по објављивању одлуке в.д. управнице Иване Вујић да ме именује за в.д. директорку Драме, показало као први проблем је била рецепција те одлуке од стране једног дела јавности. На пример, Тања Мандић Ригонат у интервјуу за „Време“ је рекла да није задовољна оваквим избором и да је требало да се запослим на месту драматуршкиње у Народном позоришту. Јако ме занима када је то, не само у Народном позоришту, него у било ком позоришту у Београду или земљи отворен конкурс за такво место? Откако сам ја дипломирала, пре скоро десет година, таквог отвореног позива није било. Она се такође пожалила на праксу по којој управници постављају директоре драме и да је такво често мењање људи на тој позицији погубно и штетно за сектор драме, а избегла је чињеницу да је и она у била једна од тих директорки драме, коју је такође један од prеthodnih управника на то место именовао. Занимљива је тенденција ад хоминем обрачунавања у нашој разрованој јавној сфери, где се свако осећа позваним да, са позиције за коју сам тврди да је естетски, политички и морално супериорна, спочитава другима све и свашта, никад не узимајући сопствено учешће у друштвеној реалности у обзир, нити показујући вољу да такву врсту анализе и критике на себи самом примени.

Такође, у тексту Томислава Марковића о културним индустријама, у ком је изнео многе аргументоване и важне тезе, он ме је дискредитовао на основу информација које је пре њега преносио таблоид „Курир“, као и на основу лапсуса који сам имала на конференцији за штампу. Не разумем како је, ако је икад прочитао иједну моју драму или интервју, распитао се шта, са ким и колико радим, могао да изведе закључке које је извео? На жалост ми се чини да га је стварно стање, стварни услови рада, као и домети појединаца у пољу извођачких уметности, и на независној и на институционалној сцени, мање занимало од доказивања сопствених теза, које су се поново великим делом заснивале на личним разрачунавањима. На крају сам у позицији да морам да се правдам због остваривања сопственог права на рад, због идеје да ћу, чињеницом да сам на руководећој позицији, моћи отворити простор националног театра, простор у који су деценијама имали приступ скоро искључиво афирмисани мушки редитељи и драматурзи, и за  неке друге и другачије људе, естетике и сензибилитете.

Онда су ту већ проблеми (плурал)?

Проблеми унутар саме институције се тичу обима бирократског посла. Проблеми који се гомилају већ деценијама су такође везани уз запошљавање и упошљавање ансамбла, али и кадрова у другим службама и секторима, а у новије време и ограничења која су се јавила као последица примене закона о запошљавању у јавним службама. Како су они гомилани годинама, на жалост је потребно готово исто време да се они реше, ма колику вољу ја и остали из управе Народног позоришта имали да организујемо теоријске и практичне радионице, како за ансамбл, тако и за публику, аудиције, сценска читања и друге формате који су раније ређе били практиковани. И на први поглед најједноставније ствари, попут увођења родно сензитивног језика или креирања архива представа које више нису на реперторару на сајту позоришта, захтева шеснаест бирократксих корака попут писања дописа, добијања одобрења итд. 

Како ћете сад да пишете?

То је најтеже и централно питање. Интересовало ме како редовна плата може да утиче на моје писање, да ли ће ми то са једне стране омогућити да као списатељица и драматуршкиња радим само на пројектима који ме заиста интересују, или ће ме мастодонтска институција и напоран свакодневни рад у њој толико исцрпљивати, да нећу имати снаге да идеје за писање разрађујем тако посвећено, темељно и дуго, као што сам до сада имала привилегију. За сада писање – мој једини стварни посао, једино занимање које сам икад имала и желела, оно што је моја суштина, постаје допунски посаао, готово хоби, који радим после радног времена и викендима, и испоставља се да сам тренутно у ситуацији у којој имам дупло радно време, а дупло мање сам продуктивна. Ипак, преко лета идем на резиденције у Беч и Сплит, и надам се да осим што ћу покушати да спавам, кувам, шетам, гледам изложбе и представе, успети и да макар започнем рад на новој драми. Такође имам осећај и страх да ће, уколико се покаже у овој животној фази из било ког разлога ја не одговарам овој функцији или функција мени, или уколико одлучим да је креативни рад на сопственим текстова важнији и заправо простор борбе у коме могу да остварим више него радом у оваквој врсти институције, закључак дела јавности, опет без моје кривице, или стварног аргументованог упоришта таквог мишљења, бити само потврђивање претпоставке која је била заправо готово једина пракса запошљавања у институционалним позориштима – да је управљање позориштима у овој средини прљава арена, у којој се ради по методама услуга, манипулација, вређања, разрачунавања, и да у њој таквој могу да издрже само старији мушкарци, и да овакве „експерименте“ с указивањем поверења младим женама више нећемо понављати. На крају цитирала бих Клер Бишоп из текста који је написала поводом отварања новог хибридног уметничког центра у Њујорку – Шед: „Просторе данас не треба више кустосирати, треба их окупирати“. Дакле, моја генерација је дошла у институције, људи који годинама раде у најнесигурнијим условима на независној сцени су дошли, све мањинске групе су дошле, квир људи су дошли, жене су дошле и сви ми иако смо компетентни да кустосирамо, одабраћемо да окупирамо! Волела бих да у тој окупацији и издржим, без последица по сопствено здравље и уметност. 

Шта ће да вам буде први репертоарски потез?

Прва представа Драме је наслеђена репертоарска одлука prеthodnе управе – „Нечиста крв“ Боре Станковића у драматизацији Маје Тодоровић и режији Милана Нешковића. Подела са седам првака и првакиња, као и гошћа Јована Стојиљковић у главној улози, обећавају представу која ће се дуго играти на Великој сцени. Ово је трећи пут у историји Народног позоришта да се овај роман инсценира, а први пут у драматизацији жене, што је с обзиром на тему романа на први поглед необично. Мушкарци су код нас, и даље најкомпетентнији да причају о свему, па и о искуству бивања женом. 

Даље?

Мој први аутентични кустоски и програмски пројекат биће представа редитељке Анђелке Николић и драматуршкиње Браниславе Илић, с радним насловом „Јесте ли за безбедност?“, базиране на текстовима Биљане Јовановић, на сцени „Раша Плаовић“. Случај Биљане Јовановић је парадигматичан за нашу културу, у смислу игнорисања, прежуткивања, како финансијског, тако и симболичког непризнавања књижевног талента и рада једне жене. Овим пројектом желела сам макар да започнем преиспитивање југословенског књижевног канона, гестом којим ће Биљана Јовановић да се постави баш у националном театру.

Игор Бурић