Тијана Грумић, драмска списатељица: Пишем, не говорим
НОВИ САД: Тијана Грумић је млада драмска списатељица чија ће комад “Моћни ренџери не плачу”, у режији Тијане Васић, у четвртак, 24. маја премијерно бити изведен у Српском народном позоришту. Генерацијска прича о одрастању (деведесетих), садржи врло биран, поетски језик и монолошки однос према драмској структури текста.
“Кеплер 452 Б” је такође текст Тијане Грумић, који ће новосадска публика моћи да искуси у представи Позоришта “Бора Станковић” из Врања, у режији Југа Ђорђевића, као саставни део програма предстојећег Стеријиног позорја.
Цртани филм “Моћни ренџери” је близак дечацима, али у комаду има такозвана контра, “Моћни ренџери не плачу” је “женска” драма?
Ако се прави та поларизација, да. Моје детињство је било обележено играма које су биле за дечаке. Прича за коју се може рећи да је женска јесте онда леп контраст за наслов комада. Тај спој је доста интересантан.
У вашој драми има много туге?
Када у ретроспективи посматрам све што пишем, доста се повлачи тужних мотива. Осећајности... Иако наслов каже да “не плачу”, многи су се заплакали. С друге стране, то што плачемо не значи да нисмо храбри и способни да се изборимо са тешким стварима.
Психолози кажу да плачемо кад не можемо да се изборимо?
Увек се запитам да нисам одрастала ту где јесам, да ли бих уопште писала, и о чему. Мене то храни. Плакање је израз емоција и олакшање.
“Моћни ренџери не плачу” нису мелодрама”, драму карактерише монолошка структура, као да нема комуникације међу ликовима који воде своју тугу?
Жанровски бих комад сврстала у “каминг оф ејџ” причу, блиску филмовима. Што се тиче структуре, пробала сам дијалоге, осећајући да нешто ту не иде. У том смислу, они не причају једни с другима, само се обраћају једни другима. То су њихови унутрашњи токови мисли који се никад нису ни десили у међусобним односима. У нашим породицама многе ствари се гурају под тепих, а тескоба постоји, тешко је о њој говорити. Зато и ја ретко причам о томе, него пишем. Зато и моји ликови могу да проговоре само кроз монологе. Свако ту јесте заједно, али усамљен.
Уметност и треба да буди оно што се скрива... Какав осећај имате пред премијеру ваше драме у Српском народном позоришту?
Сада је то посебно јако. Први пут је оволико лично и узбуђена сам. Уметност има терапијска својства. Многе ствари сам проживела сама са собом, пишући, отварајући се према свету. Надам се да ће кроз “Ренџере” и други моћи то да осете и проживе нешто своје, нешто учитају и да ће им то значити...
Па чак и ако не знају ко су или шта су “Моћни ренџери”?
Често ме питају то. Не треба ништа да знају. Све је речено у комаду. Довољно је зачудно.
Игор Бурић
