Tanja Šljivar, dramska spisateljica: Između za i protiv

Sada joj je aktuelna drama „Režim ljubavi“, ponovo u Ateljeu 212, ali još više to što je Tanja Šljivar u međuvremenu postala direktorka Drame Narodnog pozorišta Beograd. I to nakon već znamenite smene Željka Hubača, protesta glumaca i otkaza upravnika Dejana Savića.  

Ponudu za mesto direktorke Drame Narodnog pozorišta Beograd prihvatili ste oberučke, ili...

Ne baš oberučke, ni izbliza. Dugo sam razgovarala s članovima porodice, prijateljima i kolegama u koje imam poverenje. Imala sam dugačke liste ZA i PROTIV, i na kraju je lista ZA jednostavno bila duža. Nakon decenije frilens poslova i prihvatanja prekarnosti, kao determinišuće okolnosti mog života, odlučila sam da dam sebi šansu da iskusim i stalno zaposlenje, makar ono bilo i na tako specifičnoj – odgovornoj i vidljivoj funkciji i baš u trenutku u kom je, zbog štrajka i načina na koji je moj prethodnik Željko Hubač prestao da obavlja tu funkciju, to mesto bilo u posebnom fokusu javnosti. Osećala sam da mogu i umem i smem da deo svog entuzijazma, iskustva, umetničkog senzibiliteta i obrazovanja u ovom periodu mog života ugradim i u takvu vrstu institucije, na obostranu korist. Takođe sam mislila da je krajnje vreme da se ukaže poverenje mladima i ženama, da se promeni stepen uključenosti ovih društvenih grupa na rukovodećim pozicijama u pozorištima.

I, prvi utisak?

Taj utisak nije jedan, ili jedinstven. Utisak je da kulturne politike Jugoslavije i Srbije imaju samo jedan zajednički imenitelj – diskontinuitet. I da je jako teško uvek započinjati nešto ispočetka. Željko Hubač zaista jeste senzibilisao ansambl, i publiku Narodnog pozorišta, za jednu vrstu političke i estetske provokacije, u odnosu na ono što je do tada bila uobičajena programska orijentacija ove kuće. I zbog toga je moj posao danas neizmerno olakšan. Velika prednost takve institucije je upravo mreža zaposlenih i različite službe, u kojima uvek ima bar jedan stručnjak ili stručnjakinja koji obavlja svoj posao kako treba, a najveći budžeti u zemlji i jako dobar ansambl, samo trebaju dobru raspodelu, i hrabrost u izboru saradnica i saradnika da bi se pravile važne predstave. 

A prvi problem?

Ono što se, odmah po objavljivanju odluke v.d. upravnice Ivane Vujić da me imenuje za v.d. direktorku Drame, pokazalo kao prvi problem je bila recepcija te odluke od strane jednog dela javnosti. Na primer, Tanja Mandić Rigonat u intervjuu za „Vreme“ je rekla da nije zadovoljna ovakvim izborom i da je trebalo da se zaposlim na mestu dramaturškinje u Narodnom pozorištu. Jako me zanima kada je to, ne samo u Narodnom pozorištu, nego u bilo kom pozorištu u Beogradu ili zemlji otvoren konkurs za takvo mesto? Otkako sam ja diplomirala, pre skoro deset godina, takvog otvorenog poziva nije bilo. Ona se takođe požalila na praksu po kojoj upravnici postavljaju direktore drame i da je takvo često menjanje ljudi na toj poziciji pogubno i štetno za sektor drame, a izbegla je činjenicu da je i ona u bila jedna od tih direktorki drame, koju je takođe jedan od prethodnih upravnika na to mesto imenovao. Zanimljiva je tendencija ad hominem obračunavanja u našoj razrovanoj javnoj sferi, gde se svako oseća pozvanim da, sa pozicije za koju sam tvrdi da je estetski, politički i moralno superiorna, spočitava drugima sve i svašta, nikad ne uzimajući sopstveno učešće u društvenoj realnosti u obzir, niti pokazujući volju da takvu vrstu analize i kritike na sebi samom primeni.

Takođe, u tekstu Tomislava Markovića o kulturnim industrijama, u kom je izneo mnoge argumentovane i važne teze, on me je diskreditovao na osnovu informacija koje je pre njega prenosio tabloid „Kurir“, kao i na osnovu lapsusa koji sam imala na konferenciji za štampu. Ne razumem kako je, ako je ikad pročitao ijednu moju dramu ili intervju, raspitao se šta, sa kim i koliko radim, mogao da izvede zaključke koje je izveo? Na žalost mi se čini da ga je stvarno stanje, stvarni uslovi rada, kao i dometi pojedinaca u polju izvođačkih umetnosti, i na nezavisnoj i na institucionalnoj sceni, manje zanimalo od dokazivanja sopstvenih teza, koje su se ponovo velikim delom zasnivale na ličnim razračunavanjima. Na kraju sam u poziciji da moram da se pravdam zbog ostvarivanja sopstvenog prava na rad, zbog ideje da ću, činjenicom da sam na rukovodećoj poziciji, moći otvoriti prostor nacionalnog teatra, prostor u koji su decenijama imali pristup skoro isključivo afirmisani muški reditelji i dramaturzi, i za  neke druge i drugačije ljude, estetike i senzibilitete.

Onda su tu već problemi (plural)?

Problemi unutar same institucije se tiču obima birokratskog posla. Problemi koji se gomilaju već decenijama su takođe vezani uz zapošljavanje i upošljavanje ansambla, ali i kadrova u drugim službama i sektorima, a u novije vreme i ograničenja koja su se javila kao posledica primene zakona o zapošljavanju u javnim službama. Kako su oni gomilani godinama, na žalost je potrebno gotovo isto vreme da se oni reše, ma koliku volju ja i ostali iz uprave Narodnog pozorišta imali da organizujemo teorijske i praktične radionice, kako za ansambl, tako i za publiku, audicije, scenska čitanja i druge formate koji su ranije ređe bili praktikovani. I na prvi pogled najjednostavnije stvari, poput uvođenja rodno senzitivnog jezika ili kreiranja arhiva predstava koje više nisu na repertoraru na sajtu pozorišta, zahteva šesnaest birokratksih koraka poput pisanja dopisa, dobijanja odobrenja itd. 

Kako ćete sad da pišete?

To je najteže i centralno pitanje. Interesovalo me kako redovna plata može da utiče na moje pisanje, da li će mi to sa jedne strane omogućiti da kao spisateljica i dramaturškinja radim samo na projektima koji me zaista interesuju, ili će me mastodontska institucija i naporan svakodnevni rad u njoj toliko iscrpljivati, da neću imati snage da ideje za pisanje razrađujem tako posvećeno, temeljno i dugo, kao što sam do sada imala privilegiju. Za sada pisanje – moj jedini stvarni posao, jedino zanimanje koje sam ikad imala i želela, ono što je moja suština, postaje dopunski posaao, gotovo hobi, koji radim posle radnog vremena i vikendima, i ispostavlja se da sam trenutno u situaciji u kojoj imam duplo radno vreme, a duplo manje sam produktivna. Ipak, preko leta idem na rezidencije u Beč i Split, i nadam se da osim što ću pokušati da spavam, kuvam, šetam, gledam izložbe i predstave, uspeti i da makar započnem rad na novoj drami. Takođe imam osećaj i strah da će, ukoliko se pokaže u ovoj životnoj fazi iz bilo kog razloga ja ne odgovaram ovoj funkciji ili funkcija meni, ili ukoliko odlučim da je kreativni rad na sopstvenim tekstova važniji i zapravo prostor borbe u kome mogu da ostvarim više nego radom u ovakvoj vrsti institucije, zaključak dela javnosti, opet bez moje krivice, ili stvarnog argumentovanog uporišta takvog mišljenja, biti samo potvrđivanje pretpostavke koja je bila zapravo gotovo jedina praksa zapošljavanja u institucionalnim pozorištima – da je upravljanje pozorištima u ovoj sredini prljava arena, u kojoj se radi po metodama usluga, manipulacija, vređanja, razračunavanja, i da u njoj takvoj mogu da izdrže samo stariji muškarci, i da ovakve „eksperimente“ s ukazivanjem poverenja mladim ženama više nećemo ponavljati. Na kraju citirala bih Kler Bišop iz teksta koji je napisala povodom otvaranja novog hibridnog umetničkog centra u Njujorku – Šed: „Prostore danas ne treba više kustosirati, treba ih okupirati“. Dakle, moja generacija je došla u institucije, ljudi koji godinama rade u najnesigurnijim uslovima na nezavisnoj sceni su došli, sve manjinske grupe su došle, kvir ljudi su došli, žene su došle i svi mi iako smo kompetentni da kustosiramo, odabraćemo da okupiramo! Volela bih da u toj okupaciji i izdržim, bez posledica po sopstveno zdravlje i umetnost. 

Šta će da vam bude prvi repertoarski potez?

Prva predstava Drame je nasleđena repertoarska odluka prethodne uprave – „Nečista krv“ Bore Stankovića u dramatizaciji Maje Todorović i režiji Milana Neškovića. Podela sa sedam prvaka i prvakinja, kao i gošća Jovana Stojiljković u glavnoj ulozi, obećavaju predstavu koja će se dugo igrati na Velikoj sceni. Ovo je treći put u istoriji Narodnog pozorišta da se ovaj roman inscenira, a prvi put u dramatizaciji žene, što je s obzirom na temu romana na prvi pogled neobično. Muškarci su kod nas, i dalje najkompetentniji da pričaju o svemu, pa i o iskustvu bivanja ženom. 

Dalje?

Moj prvi autentični kustoski i programski projekat biće predstava rediteljke Anđelke Nikolić i dramaturškinje Branislave Ilić, s radnim naslovom „Jeste li za bezbednost?“, bazirane na tekstovima Biljane Jovanović, na sceni „Raša Plaović“. Slučaj Biljane Jovanović je paradigmatičan za našu kulturu, u smislu ignorisanja, prežutkivanja, kako finansijskog, tako i simboličkog nepriznavanja književnog talenta i rada jedne žene. Ovim projektom želela sam makar da započnem preispitivanje jugoslovenskog književnog kanona, gestom kojim će Biljana Jovanović da se postavi baš u nacionalnom teatru.

Igor Burić