ШТА С’ ТО ПОЈ’О? „Родитељ: Првих шест година” у СНП-у

Ово су неке од најчешћих васпитних пацки које родитељ упућује деци  узраста до шест година. Јен’, два, три... Има их шест. 

Није баш од свих њих, али као да јесте, састављено шест прича на основу којих је сачињено шест соло тачака шесторо глумаца Српског народног позоришта у представи „Родитељ: првих шест година” Андреја Боке. 

Соло тачке налик на својеврсне комичарске стенд-ап наступе Марије Меденице, Нине Рукавине, Марте Береш, Аљоше Ђидића, Пеђе Марјановића и Александра Милковића, обједињују групне тачке у којим извођачи носе предимензиониране дечје костима, са огромним главама беба, које осим комике и емоционалне топлине, на тренутке провоцирају и елементе хорора (костимографија Марине Сремац, сценски поркет Рита Гоби).

Тако су интониране и приче. Од неспавања и неразликовања повраћке и хране, преко насиља на игралишту, до насиља у кући, па до првог самосталног одласка у продавницу, ређају се емотивни изливи, хуморис- тички гегови и праве мале хорор-етиде о томе како ситуација у вези са благословом родитељства за час зна да се претвори у апсолутни ужас.

Могло би се рећи да у ових шест комада, баш као и родитељство сведено на шест година, представа успева да покрије основне мотиве преузете из традиције (питај маму), савремених кругова (чула сам да), популарне психологије (родитељ пре детета), као и да загази у неке друге воде, највише односе брачних другова, код нас још увек апсолутно (бинарно) подељених на полове жене - мушкарци, па и њихов положај у кући. 

У зависности од нивоа глумачке експресије, могућности да се задобије неподељена пажња и интерес у публици током свачије десетоминутне тачке, зависио је и интерес за изложену тему. Глумци су идентификацију у публици углавном налазили у приказу фрустрације и повишеном тону током говорне радње, односно израженој физичкој кретњи.

Интермеца (делови између појединачних прича) када би сценску радњу чинили само елементи невербалне игре „џиновских лутака” у обличјима беба, сценографија Зоје Ердељан, музика Гезе Кучере, обликоване и дизајном светла Мие Млинаревић, доносиле су мало апстракт- нији отклон од уходаних животних погледа родитеља, па и драматуршких интервенција Мине Петрић, у оно што у најширем смислу данас зовемо родитељство. Уједно су ови елементи физичког театра били и атрактивнији. Отварали су више могућнсоти за асоцијативне планове, показујући да је свет деце знатно другачији по својим појавним димензијама. Па и њихова интима.

Не знам колико би мимо родитеља, поготово оних са децом до шест година, ова представа некога другога могла да занима. Укључујући позоришне ентузијасте. Знам да оне које би желели да постану родитељи, а  не могу, сигурно не би. Или оне који то нису ни желели... (Шта тек то уопште значи и која питања отвара!?!)

Многе родитеље, укључујући себе, могу да видим како се враћају својим кућама и мисле: „Е, сад ћеш да видиш шта је права представа!”