Ксенија Крнајски, редитељка: Изување у Лесковцу

Разговор са редитељком која је добро позната позоришној публици, откриће и више од тога.

Како приближити људима у већим позоришним центрима позоришта која имају да понуде нешто вредно, а налазе се у такозваној унутрашњости, на маргини?

– Мени је циљ да се направе мала померања у односу на очекивања саме средине. Не мислим при томе на публику, него више на ансамбле и управе. Свако у том подухвату, кад се ради нешто ново, требало би нешто ново и да донесе. Било да је то пословна етика, у односу на то како је раније било. Било да је то репертоар који се прави, а који се не подразумева као нешто већ хиљаду пута испробано. Било да је у питању естетика, која је мени јако важна. Нису то велики, амбициозни залогаји, али је битно да се десе бар на неком нивоу и онда то увек пређе рампу.

Даље је срећа и памет селектора фестивала, новинара, да то учине живим и озваниче. Главни проблем је то што чак и кад до таквог померања дође, често све остане у срединама у којима се то десило, а Београд и Нови Сад не знају да то постоји. Знам како ствари функционишу. Prеthodnih година доста сам имала прилике да радим у мањим позориштима. Сећам се све до деведесетих да су неке представе, па и глумачка имена, одзвањали захваљујући добрим критичарима који су знали о томе да пишу и оставе трајан траг, селекторима који су их позивали на фестивале где их је видела шира мрежа људи. Мислим да се ствари данас мало одмотавају на боље, а било би супер да се та „децентрализација“ дешава без политичких разлога, него зато да би се наша средина, да би се наше позориште које је јако мало и сведено, прокрвило. Имам утисак да су велика позоришта огрезла и окоштала у својој самодовољности да ништа више ново ни од себе не очекују. А остала не знају ни да постоје. Нема ко да их испровоцира и супер је да мала позоришта понекад на неочекиван начин, са новим писцима, младим редитељима, просто натерају велике да сагледају целину, а не само себе у њој.

Илустрације ради, ми разговарамо у Врању, на Фестивалу „Јоаким Вујић“, поводом представе „Свици“ Тене Штивичић, коју сте режирали у Народном позоришту Лесковац. Зашто све ово делује важно?

– Било ми је важно да радимо писца којег они не познају, који је већ доста дуго познат регионално, а игра се и у Енглеској, Немачкој.... Друга ствр је да представа чак и са мало пара изгледа скупо, што је за мале средине много већи ћар, не само на естетском нивоу, него и по значају. Моја сарадња са сценографом Дејаном Пантелићем довела до тога да практично лажем гламур, кад он у каси не постоји. То је први утисак лесковачке публике с којим сам се срела. Излазили су и говорили – јао, ми никад овакву представу нисмо имали. Изгледало им је као да су у неком великом граду, да није сиротиња свуда унаоколо, а било им је занимљиво и шта се догађа на сцени. То су нека лукавства и ја сам поносна на визуелни идентитет ове представе који је њу обележио, али битна је и литература Тене Штивичић, то што су глумци имали шта масно да заиграју, па плус да то још изгледа ван атмосфере у којој живимо. Гледамо често у мањим позориштима представе које изгледају сиротињски зато што се нико није сетио да их претвори у нешто друго.

Суна Кажић сјајно ради костимографију!

– Да. Ради углавном спотове и рекламе. Довела сам је зато што она има посебну естетику, ретро–поетичност. И то је један од помака, а није ишло глатко, јер мања позоришта су навикла на своје сталне сараднике којих се не одричу. И онда је сваки нови сарадник за редитеља који долази подухват. Да наговори управу и све остале да им баш тај треба и да баш он мора то да ради. Тако је било и у Лесковцу. Навике су навике, а што се тиче редставе, Суна је причу баш скоцкала.

Тематски, чешће су нам актуелне представе у политичком и ширем друштвеном смислу, а „Свици“ су више интимна, мелодрамска прича.

– Немам мистификаторски став. Свака представа је причање приче и потрага за интимом, истином. Музика ми је увек важна у почетку. Инцијална каписла, без обзира што радим и са композиторима, буде ми нека важна песма, или бенд. Овде је то био случај са бендом „Таксидо мун“ који је Влада Петричевић обрадио, плус оригинална музика коју је написао. Некада то буде само помоћ глумцима на пробама, нека врста атмосфере. То је сок и драјв глумцима да се ослободе на емотивном и шкакљивом, приватном нивоу. Мислим да је музика ту најбитнија, а некад су ту фотографије или нека друга инспирација. Онда и глумце преко музике уведем у то шта бих волела да то буде.

Јесу ли и глумци битна ставка у отпору према новом?

– Имам добра искуства са тим. Испостављало се скоро увек да су ти који су имали највећи отпор, кад их заведем, постајали темељ представе. То се односи и на опере које сам радила. Оперски певачи имају специфичну ригидност при уласку у процес. А кад се отворе, то касније буде благотворно за чување представе. На пример, у „Свицима“, од Предрага Смиљковића који је познат као комичар нико није очекивао да ће јако озбиљно одиграти један мелодрамски лик. Људи су дизали обрве. Никад сукоб, али нисмо се слагали. Имао је маниризме, а тај процес кад сам га сломила, постао је најважније мелодрамске упориште „Свитаца“, не зато што је тако написан, него зато што је он пристао на њега. Зато што је изашао из својих ципела, а сад му кажу да му је то једна од најбоље одиграних улога.   

Игор Бурић