Ksenija Krnajski, rediteljka: Izuvanje u Leskovcu

Razgovor sa rediteljkom koja je dobro poznata pozorišnoj publici, otkriće i više od toga.

Kako približiti ljudima u većim pozorišnim centrima pozorišta koja imaju da ponude nešto vredno, a nalaze se u takozvanoj unutrašnjosti, na margini?

– Meni je cilj da se naprave mala pomeranja u odnosu na očekivanja same sredine. Ne mislim pri tome na publiku, nego više na ansamble i uprave. Svako u tom poduhvatu, kad se radi nešto novo, trebalo bi nešto novo i da donese. Bilo da je to poslovna etika, u odnosu na to kako je ranije bilo. Bilo da je to repertoar koji se pravi, a koji se ne podrazumeva kao nešto već hiljadu puta isprobano. Bilo da je u pitanju estetika, koja je meni jako važna. Nisu to veliki, ambiciozni zalogaji, ali je bitno da se dese bar na nekom nivou i onda to uvek pređe rampu.

Dalje je sreća i pamet selektora festivala, novinara, da to učine živim i ozvaniče. Glavni problem je to što čak i kad do takvog pomeranja dođe, često sve ostane u sredinama u kojima se to desilo, a Beograd i Novi Sad ne znaju da to postoji. Znam kako stvari funkcionišu. Prethodnih godina dosta sam imala prilike da radim u manjim pozorištima. Sećam se sve do devedesetih da su neke predstave, pa i glumačka imena, odzvanjali zahvaljujući dobrim kritičarima koji su znali o tome da pišu i ostave trajan trag, selektorima koji su ih pozivali na festivale gde ih je videla šira mreža ljudi. Mislim da se stvari danas malo odmotavaju na bolje, a bilo bi super da se ta „decentralizacija“ dešava bez političkih razloga, nego zato da bi se naša sredina, da bi se naše pozorište koje je jako malo i svedeno, prokrvilo. Imam utisak da su velika pozorišta ogrezla i okoštala u svojoj samodovoljnosti da ništa više novo ni od sebe ne očekuju. A ostala ne znaju ni da postoje. Nema ko da ih isprovocira i super je da mala pozorišta ponekad na neočekivan način, sa novim piscima, mladim rediteljima, prosto nateraju velike da sagledaju celinu, a ne samo sebe u njoj.

Ilustracije radi, mi razgovaramo u Vranju, na Festivalu „Joakim Vujić“, povodom predstave „Svici“ Tene Štivičić, koju ste režirali u Narodnom pozorištu Leskovac. Zašto sve ovo deluje važno?

– Bilo mi je važno da radimo pisca kojeg oni ne poznaju, koji je već dosta dugo poznat regionalno, a igra se i u Engleskoj, Nemačkoj.... Druga stvr je da predstava čak i sa malo para izgleda skupo, što je za male sredine mnogo veći ćar, ne samo na estetskom nivou, nego i po značaju. Moja saradnja sa scenografom Dejanom Pantelićem dovela do toga da praktično lažem glamur, kad on u kasi ne postoji. To je prvi utisak leskovačke publike s kojim sam se srela. Izlazili su i govorili – jao, mi nikad ovakvu predstavu nismo imali. Izgledalo im je kao da su u nekom velikom gradu, da nije sirotinja svuda unaokolo, a bilo im je zanimljivo i šta se događa na sceni. To su neka lukavstva i ja sam ponosna na vizuelni identitet ove predstave koji je nju obeležio, ali bitna je i literatura Tene Štivičić, to što su glumci imali šta masno da zaigraju, pa plus da to još izgleda van atmosfere u kojoj živimo. Gledamo često u manjim pozorištima predstave koje izgledaju sirotinjski zato što se niko nije setio da ih pretvori u nešto drugo.

Suna Kažić sjajno radi kostimografiju!

– Da. Radi uglavnom spotove i reklame. Dovela sam je zato što ona ima posebnu estetiku, retro–poetičnost. I to je jedan od pomaka, a nije išlo glatko, jer manja pozorišta su navikla na svoje stalne saradnike kojih se ne odriču. I onda je svaki novi saradnik za reditelja koji dolazi poduhvat. Da nagovori upravu i sve ostale da im baš taj treba i da baš on mora to da radi. Tako je bilo i u Leskovcu. Navike su navike, a što se tiče redstave, Suna je priču baš skockala.

Tematski, češće su nam aktuelne predstave u političkom i širem društvenom smislu, a „Svici“ su više intimna, melodramska priča.

– Nemam mistifikatorski stav. Svaka predstava je pričanje priče i potraga za intimom, istinom. Muzika mi je uvek važna u početku. Incijalna kapisla, bez obzira što radim i sa kompozitorima, bude mi neka važna pesma, ili bend. Ovde je to bio slučaj sa bendom „Taksido mun“ koji je Vlada Petričević obradio, plus originalna muzika koju je napisao. Nekada to bude samo pomoć glumcima na probama, neka vrsta atmosfere. To je sok i drajv glumcima da se oslobode na emotivnom i škakljivom, privatnom nivou. Mislim da je muzika tu najbitnija, a nekad su tu fotografije ili neka druga inspiracija. Onda i glumce preko muzike uvedem u to šta bih volela da to bude.

Jesu li i glumci bitna stavka u otporu prema novom?

– Imam dobra iskustva sa tim. Ispostavljalo se skoro uvek da su ti koji su imali najveći otpor, kad ih zavedem, postajali temelj predstave. To se odnosi i na opere koje sam radila. Operski pevači imaju specifičnu rigidnost pri ulasku u proces. A kad se otvore, to kasnije bude blagotvorno za čuvanje predstave. Na primer, u „Svicima“, od Predraga Smiljkovića koji je poznat kao komičar niko nije očekivao da će jako ozbiljno odigrati jedan melodramski lik. Ljudi su dizali obrve. Nikad sukob, ali nismo se slagali. Imao je manirizme, a taj proces kad sam ga slomila, postao je najvažnije melodramske uporište „Svitaca“, ne zato što je tako napisan, nego zato što je on pristao na njega. Zato što je izašao iz svojih cipela, a sad mu kažu da mu je to jedna od najbolje odigranih uloga.   

Igor Burić