Давид Гутјерес, кореограф и играч фламенка: Плес је богатство
НОВИ САД: На сцену Српског народног позоришта, у наставку Номуса, вечерас ће у 20 сати изаћи седам плесача и пет музичара шпанске трупе „Барселона фламенко балет“, који ће представити пројекат „Луксуриа” који потписује оснивач трупе, кореограф и играч Давид Гутјерес.
Давид Гутјерес је изузетно рано, још у четвртој години, започео своје путовање у свет фламенка.
- Потомак сам генерација уметника фламенка. Моја бака била је плесачица у “Цуевас де Гранада”, а сестра аматерска играчица фламенка. Од кад знам за себе гледао сам сестру како игра и слушао бакине приче из тог времена када је била играчица. И без обзира на то што сам био веома мали, одлучио сам да кренем њиховим стопама. Било је то спонтано, нико ми није рекао да треба да постанем играч, сам сам то хтео.
Касније током каријере, били сте и соло плесач и наступали сте као први играч у различитим балетским ансамблима. Из садашње перспективе, да ли је каријера соло играча једноставнија од плеса у трупама? Да ли је уопште могуће бити играч без ансамбла?
- То су веома различите уметничке варијанте. Плесање у анасамблу зависи од много фактора и много људи, све је двоструко теже, треба координирати много руку, ногу, погледа. То су различити светови, конкуренција је веома јака и то је веома напоран посао.
Са само 20 година били сте члан жирија на међународним фестивалима „Happy Планет “ и „Ла воз де Оро “. То је свакако огромно признање Вашем таленту и умећу. Ипак, да ли сте то доживели и као терет због одговорности према другим играчима?
– Била су то незаборавна искуства; изнад свега је била част представљати своју земљу на међународном нивоу. Никада нисам мислио да ми тамо није место пошто сам иза себе имао већ 16 година професионалне каријере и довољно искуства да пренесем своје вредности и рад. Понекад јесте тешко одлучити, нарочито када сте свесни да та одлука можда опредељује нечију будућности. Ипак, најважније је бити фер и отворено рећи онима који нису награђени шта је пресудило и уверити их да не одустају и да је изузетно важно да наставе марљиво да раде.
Окушали сте се као кореограф и сарађивали са ансамблима и појединцима који се баве спортовима који у себи садрже елементе игре. Познато је да сте сарађивали са украјинским тимом синхронизованог пливања, као и са светским шампионима уметничког клизања на котураљкама. Да ли се ова сарадња касније одразила на ваш креативни потенцијал? Да ли се и у коликој мери изменио ваш поглед на игру након ових нових искустава?
- Признање је и понос што олимпијски шампиони полажу право на ваше искуство и знање. Ја ценим ту сарадњу као пројекат заједничког учења и могућност која ми је пружена да научим о веома различитим аспектима у оквиру уметности о којој нисам много знао. Свака особа или стил игре или спорта има различите механизме изражавања сопствене историје и осећања и то је оно што уметност чини толико богатом.
Од 2017. постоји компанија којој сте ви на челу. Можете ли нам рећи како бирате сараднике?
- Важан задатака руководиоца Фламенко балета из Барселоне управо је избор уметника. Ансамбл објављује јавне аудиције у зависности од својих потреба током одређене године и сезоне, а може се десити и да су нам потребни кандидати за резервне играче током године. А моји основни критеријуми селекције су јасни: Фламенко балет из Барселоне мора имати најбоље уметнике у граду Барселони и зато је то толико тежак задатак. Наш ансамбл је група у успону и ми пружамо уметницима прилику да унапреде своје професионалне каријере. Најбољи пример је наша садашња заменица директора Пола Санчез, која је почела 2017. године као пратећа играчица/цовер данцер, а сада је прва играчица и заменица директора.
Сваки од Ваших програма има и филозофску, савремену, етички веома интригантну причу. Бавите се појмовима као што су страст, сексуална жудња, грех, самоћа, несигурност, егзистенцијална неуравнотеженост. Да ли ове приче креирате на основу неких личних искустава у савременом свету или је то плод ваше маште настао опсервирањем света око нас?
- У prеthodnim пројектима “Поновно рађање фламенка” (“Фламенцо Реборн”) и “Ново време” (“New Тиме”) био сам инспирисан искуствима из сопственог живота и публици сам причао приче које сам проживео у прошлости. С “Луксуриа“ (Фламенцо Nights) сам пак желео да одем даље. Истраживао сам како бих могао публици да испричам праве приче које нас окружују, али се нико не усуђује да нам их исприча. Управо то чини овај програм тако богатом и креативном опкладом.
Тијана Дујин
