АЛЕКСАНДРА ГЛОВАЦКИ, ПОЗОРИШНА КРИТИЧАРКА: Сви беже у романе и класику

Све ово су питања која се постављају пред Александру Гловацки, позорипну критичарку, новинарку, па и драмску списатељицу, која је у интервјуу за “Дневник” заправо одговарала на једна сасвим друга, у вези са својом селекцијом за предстојећи Фестивал професионалних позоришта Војводине (FPPV), али и у вези са Стеријиним позорјем, где је водила разговоре за округлим столом критике.

 У образложењу за овогодишњу селекцију, за разлику од прошле, споменули сте „дупло више” - чега?

- Дупло више добрих представа. То уопште не говори о томе да се ситуација у позоришту поправила. Просто, постоје такве године. Апсолутно не могу говорити о репертоарским политикама, концепту, па самим тим ни о томе у контексту фестивала. Ја сам само могла да бирам најбоље представе, а не да форсирам нешто. Знам да многи имају неки фестивалски мото, ја стварно не бих знала да кажем који би био моје селекције. Можда баш то “Дупло више” (смех)!

 FPPV броји рекородно 73. издање, одвијаће се на јесен у обновљеној згради Народног позоришта Суботица. Ти показатељи дају наду, или не?

- У тим оквирима бих се питала куда ми то срљамо. Баш зато што је то најстарији домаћи фестивал, а врло је мало интересовања да се он одржи. Прошле године је био на ивици. Нарочито је мало интересовања да се развије, употпуни.

 Мислите на пратећи програм који сте предлагали и којега, по свему судећи, неће бити?

- Не знам из ког разлога. Буквално сам правећи селекцију правила и концепт за камерне представе које су благо искакале из оквира селекције. Све су биле инспирисане другим уметностима. Једна је била посвећена Игору Васиљеву, друга - због које највише жалим - представа Кинге Мезеи из Сенте која је направила бисер инспирисан песништвом и сликарством, а трећу је направио Борис Кучов, “Страх и беда у Суботици”, потпуно инспирисан стрипом. Фантастичне представе. Морам признати да ме је и “Сирота Милева...” Народног позоришта Суботица до последњег часа мучила и жуљала, па сам буквално  ноћ пред селекцију пресекла и ставила другу. Сад имам две из Сомбора и говорим себи да се не гледа по томе, али знам у каквој су ситуацији позоришта и шта то њима значи. Да смо ми у нормалној ситуацији, наравно да се нико не би тиме оптерећивао. Али, нисмо! Позоришта добијају новац ако су у селекцијама, ако доносе награде. 

Каква је ситуацији у позоришту за децу и младе, може ли се ту рећи „дупло више”?

- Не, утолико што сам и прошле године била јако задовољна програмом за децу. Била сам одушевљена. Поготово у контексту тога што сам јурила шесту представу за одрасле. Ове године три су за млађу децу, четврта је “Секс за почетнике” Позоришта младих, она јесте за младе, али старије од 13 година и молим родитеље да не доводе млађу децу. Иначе дивна, маштовита и врло корисна представа. 

 Што је важно, јер позоришта за децу углавном праве 13 минус!

- Наравно!

Ви сте сада гледали све на Стеријином позорју. Каква је та још шира слика? 

- Не може се то рећи по Стеријином. Ту су ипак само домаћи текстови који су рађени, истина у региону, као и три представе у програму “Кругови”, али сваки селектор има сопствени укус, сензибилтет, поглед на свет и не постоји ту нека објективна способност, није то математика. Фестивал професионалних позоришта Србије у Ужицу, “Јоаким Вујић”, понудио је јако много добрих представа, али опет кажем, можда је то само такав тренутак. Гледам понешто и у иностранству, некад и снимке, али не бих се усудила да доносим закључке о томе. Опет ми се чини да је све квалитетно на нивоу ексцеса, појединачних достигнућа. Јако много представа се ради по драматизацијама и мислим да је то логично због тога какве се драме пишу данас. Зато редитељи све више сами пишу. Ја се бојим да ово НВО радионичарско писање драма доводи до танких текстова који, и ако се одиграју, једном се одиграју. Сви беже у романе и класику. 

 Или у сценаристе?

- Много више у сценаристе, јер ту је једина могућност да се живи од писања. Имам разумевања за то, али никада никоме није било гарантовано да ће моћи да се бави уметношћу и да ће од тога моћи лепо и комотно да живи.

Игор Бурић