ПЕРУАНСКИ НОБЕЛОВАЦ МАРИО ВАРГАС ЉОСА, ПРИЈАТЕЉ НОВОГ САДА Писац књига о несавршености света

Његов књижевни опус броји више од 50 дела, од којих су многа преведена на бројне језике. Аутор је двадесетак романа, толико и књига есеја, као и десет драма, и бројних новинских текстова и осталих публикација. За свој књижевни рад добио је Нобелову награду  2010, када су га чланови жирија назвали „божански надареним приповедачем“. Добио је и најважније књижевне награде, међу којима је и Сервантес, Принц Астурије, ПЕН/Набоков...

Љоса припада најмаркатнијим појавама латиноамеричке књижевности, коју је сам обележио својим писањем, али и својим ширим деловањем.  Познат је његов друштвени ангажман, чак се и безуспешно кандидовао за председника Перуа, а  рефлекси свега тога неретко су се могли наћи и у његовим делима. Политички контекст, и актуелни тренутак турбулентног латино- америчког континента, били су очигледни у ова прва два романа, и сврстала су Љосу у сам центар латиноамеричког књижевног Бума током 1960-их и 1970-их година, заједно са Маркесом, са којим је, иначе, годинама био у свађи, али се се касније помирили. Тај друштвени рефлекс, који се у Латинској Америци деценијама кретао у круг од револуција до војних режима, остао је утиснут у већини Љосиних дела. 

Међу бројним његовим романима су и: “Рат за смак света”, “Пантелеон и посетитељке” и “Јарчева фешта”, „Разговор у катедрали“, „Панталеон и посетитељке“, „Тетка Хулија и пискарало“, „Повест о Мајти“, „Ко је убио Паломина Молера?“, „Приповедач, „Рај на другом ћошку“ ... 

Пре десет година, Новосађани су имали изузетну част да Марио Варгас Љоса посети наш град.  Перуанског нобеловца позвала је издавачка кућа „Лагуна“, да посети Београд и Нови Сад, а у наш град дошао је великом заслугом преводиоца и професорке на Катедри за италијанске и ибероамеричке студије на Филозоф- ском факултету у Новом Саду Бојане Ковачевић Петровић, и Међународног фестивала прозног стваралаштва „Прозефест“, који му је тада уручио специјалну награду „Милован Видаковић“. 

Огромно интересовање довело је бројну публику у Српско народно позориште, које је тада забележило рекордну посећеност. О том ванредном догађају, уписаном у културну историју Новог Сада, постоје записи Бојане Ковачевић Петровић, која је водила са са њим разговор на сцени „Јован Ђорђевић“ Српског народног позоришта, пред више од хиљаду људи. 

- У сали је било између 1.200 и 1.400 људи, а рекли су ми да је још неколико стотина остало напољу. Међу публиком се налазило на стотине професора, студената, културних радника, љубитеља књижевности. Варгас Љоса је после изјавио да никада није говорио пред толиким бројем људи, осим у својој родној Лими након што је добио Нобелову награду, али да га је нарочито изненадила пажња с којом су слушали његове речи. Та публика га је нешто после двадесет часова, тог 22. јуна, испратила стојећим аплаузом – забележила је утиске о том догађају Бојана Ковачевић Петровић.

Како је још писала, Љоса је био видно узбуђен и дирнут публиком, и задивљен пажњом с којом су сви присутни пратили разговор и многобројним младим људима у сали, студентима са новосадског универзитета, али и Филолошког факултета у Београду.

Перуански писац је, можда и потакнут том пажњом, исцрпно одговарао на питања Бојане Ковачевић Петровић. 

- Неки књижевност сматрају само разонодом и ужитком, делатношћу која служи само да забави читаоца и улепша му дан. Али, ја се с тим не слажем. Мислим да добра књижевност пружа неизмеран ужитак, али истовремено има важну грађанску и друштвену улогу, јер мислим да нам ништа не може указати на несавршености света као добра књига. Наспрам лепоте, кохерентности, дубине и комплексности великог романа, јасније се види несавршеност света у којем живимо. Тако постајемо свесни његових недостатака, увиђамо колико је далеко од савршености света представљеног у књижевном или уметничком делу. И мислим да то код читалаца ствара критичко мишљење, које је веома важно за људски напредак. Мислим да нема напретка ако мислимо да је свет добар такав какав јесте и да не може бити бољи – био је један од упечатљивих Љосиних одговора у овом разговору са њим у СНП-у.

У великој сали СНП-а тискало се између 1.200 и 1.400 људи, а још неколико стотина остало је напољу

Нови Сад, Београд и Србија имали су велику част, да нас посети тада највећи живи хиспаноамерички писац, и, како је писала Бојана Ковачевић Петровић, да оде од нас пун позитивних утисака. 

- Пре растанка, упутио нам је још једном комплименте за организацију и реализацију незаборавне књижевне вечери. За њу су умногоме заслужне колеге из Технике Српског народног позоришта и Културног центра Новог Сада, професорке из Лектората за шпански језик Филозофског факултета, новосадски и београдски студенти волонтери и бројни новинари. Показали смо да можемо да направимо догађај на светском нивоу, да и те како умемо да славимо књигу, да имамо младе и, како писац каже, „добре“ читаоце – помиње Бојана Ковачевић Петровић.

Два пута су му понудили амбасадорско место, подсећа она на цео Љосин животни век, „али је одбио како би сачувао слободу, она му је у животу одувек била најважнија. Обожава позориште, а последњих година, мада има трему, не може да одоли ни глуми. На самом растанку, уз загрљај и пољупце, по трећи пут ми је рекао: уколико Српско народно позориште постави на сцену неки његов комад, доћи ће на премијеру“. Поновни сусрет са Љосом се, нажалост, није догодио, али сасвим је извесно да ће увек бити сусрета са речима и мислима у његовим књигама.

Н. Пејчић