СУСРЕТИ: АДЕМИР КЕНОВИЋ, ФИЛМСКИ РЕДИТЕЉ, ДОБИТНИК НАГРАДЕ „АЛЕКСАНДАР ЛИФКА” ФЕСТИВАЛА ЕВРОПСКОГ ФИЛМА ПАЛИЋ Што бисмо сада говорили истину

Кеновића многи нису напустили ни током ратних година у БиХ, када снима „Сарајево – Улице под опсадом“ и „МГМ-Сарајево“. После рата уследили су „Савршен круг“ и „Тајни пролаз“... Адемир Кеновић је пре неколико дана добио награду управо завршеног Фестивала Европског филма Палић „Александар Лифка“ у категорији стваралаца из региона. Примио ју је, каже, са задовољством и пуно емоција, уневши у фестивалску атмосферу пуно доброг духа и разговора. 

 Како видите овај наш филмски регион?

 – Никако не могу да се доведем до тога да то одвојим од опште ситуције. А она није добра. Унутар ње, филм се покушава борити, кобељати, рекао бих, како да дође до даха, да се бави оним шта би европски и нехоливудски филм, замишљамо, требало да ради, а то је да говори о амбијенту у којем се живи, да говори о причама које су потребне и које се намећу саме. Да ради на сигналима и упозорењима која дају правац куда треба ићи, да би нам амбијент био бољи. У региону је, нажалост, тога много мање него што би било потребно, или што би се очекивало од људи са филма. Разлог је то што је читав амбијент затомљен и у затварању је очију, склон неразмишљању о томе шта био било добро.

 Постоје ипак, та острвца уметничких простора стварања и представљања, где су и фестивали као и овај на Палићу.

– Сигурно су то места где се јављају неки знакови или предлози неких промена које морају да се десе. Не желим да се нађем у улози човека који седи на неком брду, а дешава се корида и 20-30 хиљада људи је ту, а ја разговарам са сваким. Да они мене питају, а ја да одговарам, није та ситуација уопште логична. Међутим, имам осећај да морам рећи шта мислим управо на овакавим местима уметности. Јер сада преовлађује једно униформисано мишљење које користи само једној позиоцији, а то је позиција власти. И све ово што искаче из тога, нешто је што неко ко је на тој позицији власти, не би да подржи. Што бисмо сада говорили истину, него дај да одржавамо овакво стање које јест, и да видимо шта нам ту само треба. Зато је и овај палићки фестивал европског, рекао бих, и алтернативног филма, толико драгоцен.

Чуо сам овде и коментар једне девојке, да филмом који је погледала није задовољна. Разлог је што се у њему приказују вулгарне ствари, агресија, неке негативности... секу неком прсте па их једу... Каже она, мука ти је од тих ствари, а то се догађа само зато јер један човек неком даје упутства а сви остали га беспоговорно слушају. А не ради ли се можда о нашем огледалу, упитао сам је. И зачудио. Хоћу да кажем, да схватање виђеног долази тек мало касније. То је индиректно приказивање  нечега у чему живимо. Уметност није нешто што се буквално гледа и тако схвата.  

Тата, када ћемо погледати неки твој филм

 Гледају ли данас млади ваше филмове као и неке друге, старе?

– Скоро сам прочитао како је мали Дани Харисон питао оца Џорџа: зашто ми ниси никада рекао да си ти члан „Битлса“.  А овај му је одговорио: Јој, извини, погрешио сам… Зачудим се када видим да гледају. Имам четири кћерке, две млађе су 15 и 17 година и никада им нисам показивао своје филмове. Кад ођедном, долазе сад и почну ме овако гледати, па кажу, наш пријатељ каже да је гледао један твој филм, па кад ћемо их и ми видети... Све су то млади људи и они сад гледају, нормално, неке друге, краће форме, тик токове, али ето, гледају и ово. Гледају филмове уопште и ја од мојих ћерки добијам савете шта би требало да видим. Некада су то класици, а некад је то нешто сасвим ново.

 Све чега сте се латили било је вредно и имало је успеха. Режија, подучавање, продукција махом младих аутора који су својевремено, као рецимо Пјер Жалица и Срђан Вулетић, ступали у филмску уметност и посао. За све то треба имати доста воље и енергије?

 – Најпоноснији сам управо овим што сте последње напоменули. На то што се створила једна широка група врло надарених, одлучних, различитих између себе људи, који се баве  филмом и стварају нешто што је изненађујуће добро. Већина тих људи су, или радили са мном, или су били моји студенти. Не осећам се да сам баш је главни разлог њиховог успеха, него ми због њих драго. А што се тиче овог другог, не стварам ја ту енергију. То чине приче које су око мене, приче које се на првом месту баве људима. Потенцијали у ономе како би се кренуло у најбољем правцу, оно је што ми ствара енергију и најнормалније ме усмерава шта и како да радим. С друге стране, рат, опсада у којој смо ми живели, утицали су и на њу. Нама је филм дао прилику да се нечим логичним бавимо, да документујемо ствари и шаљемо логичне поруке без обзира на умор и исцрпљеност.  Филм нам је је омогућавао да радимо нешто са смислом, што онда није исцрпљивање него давање потицаја и да се раде боље ствари. Ја опет мислим, са друге стране, када гледам Балкан или ексЈу простор, да је то живот у рату. Без грешке, када слушате и гледате комуникацију људи који предводе све ове наше државе, то је опет некакав ратнохушкачки говор. Управо зато пристајем на све ове фестивалске разговоре, јер се надам да ће и ове моје поруке неки људи чути, направити паралеле, а промене увек почињу од појединца.

 Докле сте стигли са вашим новим филмом „Кад сам био Хоџа“?

– Шалим се па кажем, приводимо ствари почетку. Завршили смо сценарио за филм и за серију од осам епизода. Не волим то да кажем, али застаје дах од осећања да је све на оном путу на којем би требало да буде. Укратко, зашто ме је привукла та прича: то је амбијен неког ужаса, као текућег кобалта, нешто најгоре што може бити. Али унутар њега је нека мала семенка и ту се пробија нека биљчица, пушта своје корење  и онда уништи сав тај околни ужас. Све то је у једној комплексној причи у којој се једноставно види ко су људи а ако нису, без да су означени неким јаким симболима или знаковима.  

Владимир Црњански