СУСРЕТИ: ТАМАШ ХАЈДУ, ГЛУМАЦ Живим у позоришту
Тамаш Хајду један је од оних глумаца чији глумачки нерв чини веома развијен „биодиверзитет“. Зна да се игра са гласом, у покрету је беспрекорно гибак и еластичан, наочитог је изгледа и карактера, када говори или гледа у вас, имате осећај да говори из дубине свог бића.
Занимљиво, није глумац који је до сада био познат по великим, драмским улогама из богатог наслеђа, литературе о којој се сања на студијама. Међутим, када се с њим о томе разговара, не стиче се осећај да је незадовољан, или да су његова очекивања била нешто другачија, у односу на искуство које има. А има га. Од улога на академијама (студирао је у Новом Саду и Будимпешти), преко Салашког позоришта, затим ангажмана у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз, до актуелног запослења у Народном позоришту Суботица/ Непсинхаз и излета у представе организације „Новем“ и Сенћанског мађарског камерног позоришта, многи редитељи, међу њима и они као што су Золтан Пушкаш, Ђерђ Херњак, Маргарета Табороши, Андраш Урбан, Кокан Младеновић, поуздали су се у њега.
Шта за вас значи Сенћанско мађарско камерно позориште, у којем од недавно публика може да вас гледа у специфичним, поетско-сликарским представама које је режирала Кинга Мезеи?
- Сенћанско позориште ми значи све моје академске године, Салашко позориште… Због тога што је трупа толико млада, мада нисам ни ја матор (смех), једно десет година се овде подмладим. Међу њима осећам другу енергију у себи. То што они раде овде, то што заједно радимо све, типа постављање сценографије, скидање, прање костима, све, све радимо ми, баш због тога ми је… Откад нисам у Новом Саду заборављам српске речи… Толико је наше! Осећам да смо то ми урадили. Не чекамо никог другог да нам стави шминку, намаже гел на косу, него све је наше и баш због тога - на мађарском има израз „ивица срца“ – заузели су значајно место у мом срцу.
Причамо у паузи представе „Галеб“ у којој не играте, на шоукејсу у Сенти, али ускочили сте нешто да одсвирате и отпевате у уводној сцени. Делује да сте се одомаћили овде?
– Веома се добро осећам овде. Ово нам је други шоукејс. Прошле године уопште нисмо били тако добро припремљени. Припремали смо се, наравно, али нисмо знали да ће толико људи доћи и да ће их све ово занимати. Задњи дан је био јако еуфоричан. Урадили смо то! - говорили смо себи и сада нам то нико не може да одузме. Са тим знањем ове године смо и почели и надам се да сви опет уживају.
- Ова година ми је прошла тако да у Непсинхаз нисам радио ништа ново месецима. Ја сам питао да ли могу да прихватим друге послове, а овде су ме хвала богу у последње време звали три пута заредом и сваки пут сам говорио да, да, да, тако да се сада осећам као код куће. Живим ту у позоришту (смех), има горе једна соба.
Да ли вам је рад са Кингом Мезеи био близак и пре њене трилогије посвећене песницима и сликарима?
- Пре 12-13 година смо радили заједно у Новосадском позоришту представу „Бержиан и Дидеки“. У њој, сви смо били Чарли Чаплин. Тад сам први пут радио са Кингом и мени се веома допао тај начин рада, приступ материји и то да проба не траје од десет до два, него да смо ту и раније и да остајемо колико треба. То се мени толико допало да сам тада рекао Кинги ако јој било кад затребам као глумац, или не као глумац, било шта у продукцији, слободно да ме зове, бићу за. Онда је прошло скоро десет година кад ме звала и радили смо „Време тмине“ у Регионалном центру „Јожеф Нађ“ у „Кањижи“, преко њене цивилне организације „Новем“. Од тада постоји континуитет. Скоро сваке године нешто урадимо. Сада је и Кинга у позицији да има инфраструктуру и могућност да планира сваке године да ради. Не мора да моли људе за новац, за место и ја се надам да ће наша сарадња остати и за убудуће.
Игор Бурић